Prekretnica

Prihvativši da napišem ovaj tekst za Market, razmišljao sam o tome da li da temi (za koju sam se opredelio još tokom razgovora sa urednicom) pristupim sa stanovišta drevnog kineskog teoretičara ratovanja Sun Cua ili modernog marketinškog gurua Adižesa. Onda sam primetio da oni nisu nekompatibilni. Pri tom sam potpuno svestan da ću takvim stavom izazvati više podsmeha i prezira nego odobravanja. I ne verujem da će se desiti ono što priželjkujem (napisano pod 4), iako za to postoji jasan interes koji je profitno-matematički moguće precizno iskazati. Srbija je ovo, brale...

Ključna reč ove, a bojim se i narednih godina, KRIZA (od tri komentara u Velikom rečniku stranih reči i izraza I. Klajna i M. Šipke biram drugi: odlučujući trenutak, posle kojeg dolazi do preokreta; prekretnica), nije samo ekonomsko stanje vremena u kojem živimo. Naša civilizacija usred je krize ideja o društvenom poretku i društvenom napretku, krize filozofskih ideja, ekonomskih teorija i njihovih posledica. Ne bih da preterujem, ali ovde se mora notirati i kriza morala, te goruća pitanja socijalne pravde i preraspodele društvenih dobara, koja su takođe kritična.

Ono što je ključno – da li kao uzrok ili kao posledica – jeste kriza države kao organizacione forme, na svim nivoima. I njena neefikasnost, koja se ničim ne da zabašuriti (barem u Srbiji, a vidljiva je u većini država). A odsustvo efikasne države tržište ne može ni supstituisati ni nadoknaditi. To je samo raj za mešetare; spretne ruke i brze noge.

Dakle, zašto sam odabrao drugi komentar iz Rečnika?

Zato što će na ovoj prekretnici, kao i uvek u istoriji, pobediti čovek (ljudi)! Zato što ljudske ruke i ljudski mozak, volju i energiju, emociju i lucidnost ne mogu zameniti ni pobediti nikakvi exceli i haacapi, deklaracije i uredbe. Sve što je ljudima potrebno jesu vizija i alat. To pretpostavlja postojanje vođe. A njega (i njih) ili ima ili nema.

(ozbiljno mislim, a namerno karikiram)

Ono što posebno boli jeste stanje svesti čitave nacije. Mi smo ozbiljno bolesni, a ne lečimo se. Ako poslovnu naciju uobičajeno podelimo na tri generacije (po muškom ključu: deda, otac, unuk – zamislimo da je ovaj potonji već radno sposoban), imamo sledeću dijagnozu:

– Najstarija generacija sa setom pamti Titovu Jugoslaviju „kad se znao red, nije se kralo i imalo se svega i za svakoga“. Fizički i mentalno pristojno izraubovana, podeljena je po principu ko se prešaltovao (ušlihtao) – prešaltovao se! Nema je na izvršnim pozicijama, a oni koji su ih nasledili prema njihovom fizičkom i mentalnom potencijalu (pogrešno!) odnose se sa stavom da više smetaju nego što mogu da doprinesu.

– Srednja generacija, mi u punoj snazi, stenje pod bremenom pojma egzistencija. Pri tom se ne zna ko više pati: oni koji su se zaimali, pa sad drhte nad tim kako da sačuvaju kapital, ili oni koji nisu, pa su na smrt preplašeni da njihov tiket nikad neće osvojiti dobitak. Pri tom medijsko eksponiranje partizana (partijan; partijskih ljudi) dodatno frustrira i jedne i druge. Strane kompanije mudro svoje kadrove biraju baš među ovim drugima koji su se dokazali radeći za prve, dodatno krešući mogućnost za ionako siromašan izbor domaćim preduzetnicima/menadžerima.

– A mladi lavovi... U širokom dijapazonu od globalista do ksenofobičara, bez mnogo uzora vrednih pažnje, sa srebroljubljem kao osnovnim pokretačkim motivom, većinom priučeni ili loše naučeni, ali beskompromisni slepi izvršioci tuđe volje (što veća kompanija ili partija stoji iza njih, to gori), hrle ka svojoj boljoj i svetlijoj budućnosti u kojoj će moći javno da obznane (ono što odavno misle) da su i Tito i Bog mrtvi, a da novo sveto trojstvo čine Coca-Cola, Master card i internet. Njihovim ćelijama nije potrebna DNK, već binarni kod bankovnog računa gde je prva cifra uvek 1, a platac neka doda 0 po želji, po mogućstvu što više (ali bez tri ne počinju priču).

Prosečan srpski građanin/potrošač/birač/radnik/menadžer... isfrustriran je i sluđen do te mere (što je možda i bio nečiji cilj?!) da predstavlja savršeno dobro testo za mešenje svake vrste. Izdašan, gibak i lak za manipulaciju. I ne morate mi verovati, ali tvrdim da je tako – iako generalno siromašan, solventniji je u buđelaru nego u pameti! Tvrdim da srpski potrošač (a i većina trgovaca po analogiji) nema pojma zašto kupuje većinu stvari koje kupuje za ionako malo para kojima raspolaže! I neko od toga ima ooooogromne koristi! A to nisu (uglavnom!) ni srpski proizvođači, ni srpski trgovci, ni srpski potrošači, to jest građani Srbije! Pa samim tim ni država Srbija.

– Većina proizvođača ima kapacitete predimenzionirane za naše tržište i nužno će morati da radi na poboljšanju izvoznog plasmana (koliko god to bilo (ne)moguće?!), ali će domaće tržište za 99 procenata njih zauvek biti od prioritetnog značaja.

– Samo za poslednjih pet-šest godina nestalo je nekoliko značajnih grosista (Idea, Rodić MB, Wissol, Nana, Zlatni trag, SL gross...), a i preostali se dobrano klate. Oni koji su pretendovali da preuzmu njihov deo kolača (Delvel pro, Velpro, Roda, distributeri...) nisu zadovoljili ni sopstvene principale ni kupce.

– Oni trgovci koji su se opredelili za maloprodajnu delatnost još uvek su stabilni, ali je neophodno njihovo povezivanje u nabavne grupe, alijanse i klastere.

– Samostalne trgovinske radnje (TT kanal) još uvek čine dominantan oblik trgovine van Beograda i nekolicine velikih gradova (Novi Sad, Niš, Kragujevac...). – Četrdeset odsto prometa trgovine na malo odvija se u Beogradu, tako da se trgovačko mesto pod suncem traži na razmeđi Beograd – ostatak Srbije.

– Stopa bruto profita u trgovini na malo je minus 1,9 odsto!!! (U EU 7,4 odsto, izvor: Strategija razvoja trgovine u Republici Srbiji – usvojen vladin dokument!)

Trgovina robom široke potrošnje u Srbiji, pod čim u ovom slučaju podrazumevam trgovinu na malo onim što stariji ljudi zovu bakaluk (Maxi, Roda, Idea, Metro, Naša radnja, STR; za ostale oblike trgovine ne smatram se kompetentnim), nije u krizi nego je baš na prekretnici!

Domaći proizvođači i trgovci moraju čvršće da se povežu, i horizontalno i vertikalno (iako su neki od tih oblika povezivanja delimično zabranjeni u EU – mi još nismo tamo!), zarad sopstvene profitabilnosti i opstanka, a to će biti i u interesu potrošača.

Proizvođači moraju da budu svesni da, prema sadašnjim uslovima poslovanja, trgovina nedovoljno zarađuje i da je zbog toga (između ostalog, ali pretežno) nesolventna. A uslov za valjanost trgovine jeste da bude solventna i korektna. Da li zbog straha od stranih trgovinskih lanaca i Delte (prema kojima se šteluje poslovna politika proizvođača, pa iz nje izvode uslovi za domaće trgovce) ili zbog toga što među domaćim fabrikantima u procesu tranzicije još uvek ima dosta nakupaca, tek – proizvođači i trgovci drže jedni druge nedopustivo nisko!!! Da li je proizvođačima interes da unište domaći kanal prodaje? Nije! Da li je trgovcima interes da se ugase domaće fabrike? Nije! Da li je potrošačima interes da se i jedni i drugi međusobno poubijaju, pa da snabdevanje preuzmu strane kompanije? Nije!

Moj predlog obema stranama glasi:

Neka proizvođači u poslovnoj politici za narednu godinu nastupe sa jedinstvenim maloprodajnim cenovnikom. Neka stisnu petlju i neka se opredele za jedinstvenu cenu svojih proizvoda na čitavom srpskom tržištu. A kroz politiku rabata (kao i do sada) i ulaganja u trejd marketing (i ostalo, kao i do sada) neka diferenciraju kupce, po kriterijumu koji im najviše odgovara. Zna se koliki je tržišni udeo, odnosno propusna moć svake domaće trgovine.

Zna se i šta je, i u EU i u Srbiji, volumen razlike u ceni koju maloprodavac treba da ostvari da bi bio profitabilan, i on varira u par procenata. Što je za krajnju maloprodajnu cenu po kojoj kupuje potrošač – nebitno. A nebitno je i za sve učesnike u lancu! To je model koji ja smatram ne samo razumnim nego i primerenim ovom kriznom/prelomnom trenutku. Da nam neko drugi ne bi krojio kapu ispod koje bi nas sigurno bolela glava. Kao da nas sad već ne boli, može da kaže neki cinik...