Na srpskom tržištu očigledan je nedostatak konkurencije na svakom koraku. Monopoli postoje i u proizvodnji osnovnih životnih namirnica, koje dopunjuju monopoli u trgovini. Poslednjih nekoliko meseci u javnosti se često govori o postojanju monopola na srpskom tržištu i zloupotrebi dominantnog položaja pojedinih kompanija. Cene osnovnih životnih namirnica počele su naglo da rastu, pa su političari i ministri Vlade složni u oceni da je to posledica postojanja monopolizma i zbog toga visokih marži, a sve zbog nepostojanja konkurencije na srpskom tržištu. Saopštavanje rezultata do kojih je u svojim istraživanjima došla Komisija za zaštitu konkurencije, pokrenulo je jaču diskusiju o toj tabu temi kod nas.

Pomenuta Komisija najpre je u javnost izašla sa rešenjem u kojem stoji da je utvrđeno da kompanija Delta Maxi ima dominantan položaj na tržištu u Beogradu. Pored toga, toj kompaniji zabranjeno je pripajanje firme C market jer je, kako je Komisija utvrdila, Delta Maxi sa C marketom i Pekabetom u 2006. zauzimala 63,4 odsto relevantnog tržišta u Beogradu. Sledeća kompanija koja se našla na listi monopolista, što je opet javno saopšteno, bila je kompanija Salford, za koju je utvrđeno da je zloupotrebljavala svoj dominantni položaj na tržištu otkupa mleka. Ta kompanija je tokom 2003. i 2004. postala većinski vlasnik pet najvećih mlekara u Srbiji, Impaza iz Zaječara, Imleka, Subotičke, Novosadske i Zemunske mlekare, čime je njen udeo na tržištu otkupa mleka bio 47 odsto. Zanimljivo je da je kompanija koja bi trebalo da predstavlja konkurenciju Salfordu imala samo pet odsto udela na tržištu.

Komisija za zaštitu konkurencije prva je koja je javno ukazala na postojanje monopola na srpskom tržištu i koja u okviru svojih ingerencija pokušava da pospeši i zaštiti konkurenciju jer ona predstavlja branu za monopol. Komisija je jedino telo koje je nadležno za primenu Zakona o zaštiti konkurencije koji je donet septembra 2005. Tim Zakonom Komisija je, zapravo, i ustanovljena, a njen glavni zadatak je da obezbeđuje ravnopravnost učesnika na tržištu radi podsticanja ekonomske efikasnosti i ostvarivanja ekonomskog blagostanja društva, naročito potrošača. Komisija je samostalno i nezavisno telo, a organ koji donosi odluke u ime Komisije jeste Savet. To telo ima pet članova koje bira Narodna skupština.

Nastanak Komisije i Zakona o zaštiti konkurencije posledica je težnji Srbije za pridruživanje EU. Konkurencija je jedna od najznačajnijih politika i osnova prava EU. Ona veoma insistira na tome da zemlje koje su u procesu pridruživanja pokažu spremnost da zaštite konkurenciju na svom tržištu, jer u okviru EU postoji jedinstveno tržište gde se primenjuju ista pravila igre za sve učesnike, tzv. level playfield. Cilj Zakona o zaštiti konkurencije nije potpuno slobodna, već tzv. efikasna konkurencija koja stvara zdravo tržište, podržava i kontroliše moćne. Ta konkurencija podrazumeva prisustvo borbe između poslovnih rivala na tržištu. Sprovodi se intenzivni uzajamni pritisak, tako da svi konkurenti moraju da ulože maksimalne napore da bi opstali na tržištu.

– Konkurencija je delotvorna i za trgovce i za potrošače. Ona dovodi do veće i raznovrsnije ponude robe, ali i do nižih cena. Praksa je pokazala da su one kompanije koje su izložene konkurenciji efikasnije. Prinuđene su da štede na troškovima, postaju produktivnije – dala je pojednostavljeno objašnjenje konkurencije predsednica Komisije za zaštitu konkurencije Dijana Marković-Bajalović, s kojom smo razgovarali o toj temi.
Komisija štiti konkurenciju tako što istražuje ko zloupotrebljava svoj dominantni položaj i krši pravila igre na tržištu. Ona ovaj postupak pokreće na osnovu zahteva koji mogu podneti:

– učesnici na tržištu kojima se prouzrokuje šteta;
– privredne komore, udruženja poslodavaca;
– udruženja potrošača;
– državni organ, organ teritorijalne autonomije i organ lokalne samouprave.

Kada dobije zahtev, Komisija pristupa određivanju relevantnog tržišta, tržišta proizvoda kompanije, postojanje i snagu konkurenata...

Predsednica Komisije Dijana Marković-Bajalović ukratko je za Market opisala proceduru istraživanja:
– Laici često misle da se tržište posmatra u celini, ali relevantno tržište je nešto drugo. To je geografski prostor na kome prodaješ svoju robu. Može biti uži lokalni prostor kao što je tržište jednog grada, ali i širi, van granica jedne zemlje. Takođe, treba utvrditi tržište proizvoda, tj. kojom se delatnošću firma čiji dominantan položaj istražujemo bavi i koji su njeni konkurenti. Tek kada ste odredili šta je tržište, koristite neke od kriterijuma, od kojih je tržišni udeo najznačajniji. Zakonska pretpostavka kod nas je da je dominantan onaj koji ima 40 odsto udela na tržištu, ali na relevantnom tržištu, a ne na celom tržištu Srbije. Pomenutih 40 odsto udela na tržištu nije prag za monopol. To je pravna pretpostavka da neko ima dominantan položaj. Takav položaj može da ima i kompanija čiji je udeo na tržištu manji od 40 odsto, ali tada je procedura dokazivanja zloupotrebe dominantnog položaja teža i dugotrajnija.

Veoma veliku opasnost po konkurenciju, osim monopola, stvara i formiranje kartela. Postoje indicije da na srpskom tržištu postoje karteli, ali oni su uvek tajni i teško ih je utvrditi. Oni nastaju kada na tržištu postoji relativno mali broj proizvođača ili prodavaca nekog proizvoda, olakšano je njihovo međusobno dogovaranje o visini cene proizvoda, kvalitetu, podeli tržišta, ponudi i ostalim uslovima prodaje. Takva situacija kod nas je bila nedavno kada su se uljari i mlekari dogovorili o jedinstvenoj ceni svojih proizvoda. Trenutno se sumnja da postoji kartel među mlinarima, koji se dogovaraju o ceni mlevenja pšenice, pa se zbog toga najavljuje ponovno poskupljenje hleba. Zbog nemogućnosti da se utvrdi postojanje kartela, u Komisiji za zaštitu konkurencije razmišljaju o svedoku saradniku. To bi bila osoba koja bi slično svedoku saradniku u Specijalnom sudu, otkrivala nepoznate detalje sa terena tržišne utakmice. Za uzvrat, njoj bi bile oproštene „greške“. U EU takav potez veoma je delotvoran i produktivan.

Još jednu opasnost po konkurenciju predstavlja i tzv. predatorska praksa kada velike firme, konglomerati, zbog znatnih finansijskih sredstava koja poseduju, imaju mogućnost da u nekom sektoru trpe gubitke, na primer da obaraju cenu nekih proizvoda i time uništavaju postojeću konkurenciju, te na tržištu one ostaju jedine.

Komisija za zaštitu konkurencije ima mnogo posla jer se dugi niz godina u ovoj zemlji poslovalo bez ikakvih pravila igre, a zanimljivo je napomenuti da monopol po našem zakonu nije zabranjen. Praksa ove Komisije pokazuje da se na svakom koraku oseća nedostatak konkurencije, počev od telekomunikacionih usluga, gde Telekom Srbije ima monopol, preko naftnog sektora i NIS-a, do prehrambene industrije. U trgovinskom sektoru situacija je veoma loša. Postoji samo jedan vrlo jak trgovinski lanac pod kompanijom Delta.

Direktor Centra za slobodno tržište Miroslav Prokopijević ocenio je u razgovoru za naš list da je srpsko tržište vrlo zatvoreno i da ozbiljne konkurencije nema:

– Stepen konkurentskog pritiska na srpskom tržištu veoma je mali. Dovoljno je samo pogledati industriju piva, čiji je udeo na tržištu preko 55 odsto. Takođe pogledajte i proizvodnju praška za pecivo i vanilinog šećera. Treba uzeti u obzir i marže koje su previsoke. Monopol, osim na tržištu osnovnih životnih namirnica, postoji i u proizvodnji hrane, i to u svim segmentima proizvodnje, jer je tržište malo i ima malo proizvođača – istakao je Prokopijević. Zbog nepostojanja slobodnog tržišta i konkurencije trpe i mali proizvođači, trgovci, ali i potrošači. Visoke marže, slaba raznovrsnost robe, visoke cene, sve ide na štetu potrošača čija je kupovna moć i onako oslabljena.

Prof. Miroslav Prokopijević smatra da nepostojanje konkurencije svakako s druge strane ide u prilog velikim, privilegovanim kompanijama jer ostvaruju još veće prihode. On smatra da se kompanije za koje se zna da imaju monopol održavaju na našem tržištu jer finansijski pomažu političke stranke.
Predsednica Komisije za zaštitu konkurencije Dijana Marković-Bajalović istakla je da su oni od samog početka svog rada bivali „saplitani“:

– Najpre, kada ga je trebalo izglasati, Zakon o zaštiti konkurencije nekoliko puta povlačen je iz skupštinske procedure da bi, kada je konačno usvojen, bilo onih, i to stručnih ljudi, koji su govorili da zakon ne treba odmah primenjivati, već da treba pustiti privredu da ojača... Nepostojanje konkurencije sigurno nekome odgovara, možda se neki i plaše o tome da govore, a država možda i ne može da prepozna značaj tog problema. Morate uvideti i različite interese raznih subjekata. Država svakako ima veliki interes da javna preduzeća prodaje u celosti jer tako ostvaruje veću cenu, ali zbog konkurencije bilo bi bolje kada bi se preduzeća prodavala iz delova. Ranijih godina, kada su kupovali naše firme, stranci ih nisu kupovali zbog njihovog uspešnog rada, već zato što su na taj način kupovali tržište.

U prilog opstanku monopola i dominacije određenih kompanija na našem tržištu ide i kaznena politika. Propisane kazne jesu visoke i kreću se od jedan do deset odsto ukupnog prihoda neke firme, ali sve te kompanije imaju znatna finansijska sredstva, a povrh svega do sada u Srbiji niko nije kažnjen! Komisija ima vezane ruke pred ovim pitanjem. Ona nema mogućnost da kažnjava monopoliste, već može samo da podnese prekršajnu prijavu, a izricanje kazni prepušteno je sudstvu. Naše sudstvo nije pripremljeno za taj poduhvat. Ono je zatrpano mnoštvom predmeta kao što su izricanje kazni za prolazak na crveno svetlo, komšijske svađe, te im izricanje kazni koje se mere milionima dinara još nije primarno. Jedino što ostaje od prekršajne prijave jeste moralna osuda, jer nikome ne odgovara da se o njemu loše govori i piše.

Ovlašćenja Antimonopolske komisije u okviru EU sasvim su drugačija. Ta komisija ima mogućnost da neposredno određuje kaznu kompanijama koje posluju na tržištu EU. U nekim zemljama izricanje presuda jeste u nadležnosti sudova, ali to je u onim zemljama koje imaju izgrađen pravni sistem i efikasno sudstvo. Za zemlje u tranziciji, među kojima je i Srbija, utvrđeno je da je najbolje rešenje da komisije same izriču kazne. Ta potreba stavljena je u Predlog izmene i dopune Zakona o zaštiti konkurencije, koji tek treba da dođe u skupštinsku proceduru. Tom izmenom rad postojeće komisije ne bi bio obezvređen kao sada i dobila bi veće ingerencije.

Imajući u vidu da i u EU ima „ponavljača“ među onima koji su kažnjeni, Dijana Marković-Bajalović smatra da su možda efikasnije tzv. strukturalne mere koje se u EU samo u striktnim slučajevima mogu primeniti. To su mere razdvajanja kompanije na dve ili više manjih kompanija. Takve kazne primenjuju se i u SAD-u.
Osnova stvaranja konkurencije jesu novi akteri, tj. pojavljivanje novih kompanija na tržištu. Da bi neke nove kompanije, naročito strane, uplovile na srpsko tržište, potrebni su mnogi faktori, od kojih neki mogu biti neekonomske prirode (politička stabilnost), ekonomske, kao što je veličina tržišta, ali i institucionalne barijere. Uprkos evidentnom monopolu i nepostojanju konkurencije, na srpskom tržištu posluje više velikih inostranih kompanija: Metro (Nemačka), Idea (Hrvatska), Veropoulos (Grčka), Interex (Francuska), Mercator i Merkur (Slovenija)... Većina tih kompanija ima po nekoliko prodajnih objekata u Beogardu i širom Srbije i najavljuje proširivanje svoje prodajne mreže.

Na međunarodnoj konferenciji za novinare u Ljubljani, prvi čovek poslovnog sistema Mercator Žiga Debeljak istakao je da je srpsko tržište u poslednje dve godine postalo najveće tržište Grupe Mercator van Slovenije.
– Mnogo smo investirali u nove centre i imamo prirodan rast, ali i rast zbog strateškog povezivanja sa trgovinom Rodić 2006. Danas smo sa tržišnim udelom od osam procenata drugi najveći trgovac prehrambenom robom u Srbiji – ocenio je rad Mercatora u Srbiji Debeljak. On takođe smatra da u Srbiji ima prostora za nove, velike strane trgovinske kuće i da našu zemlju tek čeka prava tržišna utakmica. Srbija je veliko tržište, a kupovna moć građana raste iz godine u godinu, a o monopolu je teško govoriti jer u Srbiji postoji sve jača konkurencija.

Profesor Miroslav Prokopijević smatra da ako već nema domaćih kompanija koje mogu pružiti konkurenciju, onda treba pozdraviti dolazak stranih. Njihovim dolaskom stvoriće se konkurencija, pa će rabat biti manji, a time i cene, izbor kvalitetne robe biće veći, što će obradovati naše kupce. Dijana Marković-Bajalović ističe da stranci polako dolaze, ali i napominje da ne moraju oni biti jedini faktor stvaranja konkurencije. Srpski mali trgovci koji za sada ne mogu biti konkurencija jer imaju ograničeni prodajni prostor i jer po nepovoljnim uslovima nabavljaju robu, mogu da se udružuju i stvaraju tzv. kooperative. Kada ojačaju, postaće konkurencija na tržištu.

Na sastanku prilikom osnivanja Nacionalnog saveta za konkurentnost, čula se ocena da stranci smatraju da ulaganje na naše tržište nije isplativo zbog postojanja monopola, neefikasnosti rada, poreskog sistema... Božidar Đelić, potpredsednik Vlade i predsednik Saveta, istakao je da je cilj podizanje konkurentnosti naše zemlje na međunarodnom tržištu kako bi postala ekonomski centar jugoistočne Evrope, što će omogućiti bolje penzije i plate u Srbiji. I da zaključimo, konkurencija je zdrava i za tržište i za kompanije i za potrošače. Ostaje samo da pobedi ona, a ne monopol.