Planovi su, nažalost, problematični kao i u svim oblastima društva. Nama treba da dođe neko spolja i da nam kaže da moramo nešto da uradimo. Onog časa kada Srbija krene u proces uključivanja u EU, biće neophodno da se koristi određeni procenat biogoriva. Tog časa postrojenja za preradu biogoriva biće stavljena u puni kapacitet.
Kapaciteti u Šidu 1. februara biće udvostručeni i tamo će se prerađivati oko 1.200 tona suncokreta na dan. Srbija je nesumnjivo veoma malo tržište za tako nešto jer sav suncokret na srpskom tržištu možemo da preradimo za 200 ili 300 dana. Imajući to u vidu, sebi smo kao cilj postavili region. Kao kompanija prerasli smo srpsko tržište. Danas uspešno poslujemo u svim zemljama bivše Jugoslavije, kao i u Mađarskoj i Rumuniji, a značajan izvoz imamo i u Italiju, Austriju, Švajcarsku. Najveći izvoznici u grupi su Victoriaoil (jestivo ulje) i Sojaprotein (sojini proteinski proizvodi). Mislimo da zaista postoji ogroman potencijal za rast obeju kompanija. U 2008. godini vrednost izvoza iz grupacije bio je oko 75 miliona evra.
Kada je reč o tržištu Rusije, imamo problem: ogroman trošak logistike. Mi nismo prirodni snabdevači ruskog tržišta, pogotovo zbog strukture srpskog agrara i prerađivačke industrije. Na osnovu toga dolazite u situaciju da je apsurdno da mi Rusima prodajemo pšenicu ili brašno kada je ona najveći svetski izvoznik tih proizvoda. S druge strane, cena ulja ne trpi da ga vozite 5.000 kilometara jer je taj transport toliko naruši da to nema smisla. U Rusiju imamo značajan izvoz sojinih filtriranih proizvoda: brašna i griza. To su proizvodi koji zahtevaju visoke faze prerade soje i znatno su skuplji, pa trpe troškovi transporta. U Moskvi imamo firmu koja se bavi isključivo distribucijom proizvoda Sojaproteina.
Nemamo tačnu procenu koliko grupa vredi, ali generalni plan je da u nekoj daljoj budućnosti bude listirana na nekoj od berzi. To se sigurno neće desiti brzo ni pre potpunog oporavka berzanskih indeksa. U grupi postoje dve listirane kompanije, Sojaprotein i Veterinarski zavod iz Subotice. Obe imaju tendenciju rasta i mislimo da će se to nastaviti. Osim toga, i činjenica da je Evropska banka za obnovu i razvoj ušla u kapital Victoria Groupa dovoljno govori o tome koliko je kompanija finansijski zdrava. Očekujemo da će u 2009. godini promet biti pola milijarde dinara.
Sojaprotein je bio i ostao najlikvidnija hartija na srpskoj berzi. Mislim da je Beogradska berza podelila sudbinu tržišta u uslovima krize u regionu i svetu, svi indeksi drastično su pali. Ono u šta sam siguran jeste to da je dobro kupovati hartije kompanija koje su zdrave jer je njihova cena dostigla istorijski minimum, a kod kupovine takvih akcija rizik je najmanji. Uveren sam u oporavak berze, ali mislim da sigurno neće biti tako brz i eksplozivan kao 2008. Mi kao država imamo akutni problem: likvidnost. Kao zemlja zavisni smo od ulaska stranog kapitala i onog trenutka kada strane banke i fondovi ponovo krenu ka Srbiji, desiće se nagli oporavak berze. Naš problem sada je jednostavno nedostatak novca koji bi se investirao u hartije od vrednosti. Siguran sam da će se to vrlo brzo dogoditi.
To je pitanje trenutka. Mislim da su neki fondovi već počeli da se vraćaju na Beogradsku berzu. Sigurno je da su danas hartije od vrednosti vrlo potcenjene na berzi, i verujte mi, bolji mamac za investitore od toga ne postoji. Onog trenutka kada profit u Srbiji bude veći od onog u Hrvatskoj ili Mađarskoj, eto njih kod nas.
Prema mom mišljenju, sektor u kojem poslujemo je najatraktivniji jer je jedini zdrav u Srbiji. Ako govorimo o kompaniji u kojoj radim, ona može da se meri sa bilo kojom multinacionalnom kompanijom. Konkurentni smo sa svim proizvodima, ne poslujemo samo u Srbiji, nemamo strah od otvaranja granica niti od pojave konkurencije i mislim da smo kompanija u koju zapravo i treba ulagati.
U ovom trenutku nema konkretne ponude, ali interesovanje za ulaganje u Victoria Group postoji već godinama. Ono što je bila odluka, pre svega vlasnika, jeste ulazak EBRD-a, sa definisanim rokom i načinom izlaska iz strukture kapitala. Vi znate da je Sojaprotein svoj razvoj najvećim delom finansirao upravo emitovanjem i iznošenjem akcija na berzu. U jednom trenutku imali smo više od 70 odsto vlasništva u Sojaproteinu da bi se kasnije to svelo na ispod 50 i sada se vratilo na nešto više od 60 odsto. Jednostavno, to smo videli kao idealnu priliku za finansiranje naših projekata. I to se zapravo i desilo – to je bio ubedljivo najjeftiniji kapital. Biznis je širen i niko od vlasnika nije se plašio da pusti druge u vlasničku strukturu. Zato mogu da kažem da smo u tom pogledu nekarakteristična srpska kompanija. Onog časa kada budemo imali potrebu za finansiranjem nekog velikog projekta ili daljim razvojem kompanije, neće biti nikakav problem da ponovo u vlasničku strukturu uđe neko ko ima kapital.
Moram da kažem da smo jedna od retkih kompanija u Srbiji koja nikada nije imala problema sa obezbeđivanjem finansira-nja. I tokom krize lako smo obezbeđivali obrtna sredstva. Ono što Victoria Group razlikuje od svih ostalih značajnih privrednih subjekata u Srbiji jeste činjenica da naša ukupna zaduženost nikad nije vremenski prešla granicu lagera, ili nije bila 100 odsto pokrivena robom, tako da smo veoma lako dobijali kredite. Još jedna važna stvar jeste i to što nijedna članica grupe nikada nije kasnila u vraćanju anuiteta. Zaista mogu da kažem da nismo osetili nikakav problem sa obezbeđivanjem sredstava tokom ekonomske krize.
Širićemo asortiman jestivog ulja. U ovom trenutku nemamo planove za proizvodnju biljnih masti, majoneza i margarina zato što je to izuzetno malo tržište u Srbiji. Razvojni planovi su, pre svega, vezani za izgradnju fabrike sojinih proteinskih izolata u Bečeju. Onog časa kada bude izgrađena, ta fabrika biće naj haj-tek pogon u Srbiji. U Evropi postoji samo još jedna takva fabrika. Reč je o nečemu što je danas tehnološka tajna u svetu, o proizvodu koji je izuzetno tražen i koji nosi ogromnu vrednost know how u strukturi svoje cene. To je zasigurno naš prioritet.
U svakoj sredini gde posluju članice Victoria Groupa trudimo se da damo primer dobre kompanije u kojoj ljudi žele da budu zaposleni. Silno smo se trudili da uspostavimo dobre odnose sa lokalnim samoupravama, da biznis postavimo tako da bude održiv duže vreme. Uvek smo bili svesni da smo deo društvene zajednice i da je neophodno da budemo njen konstruktivan deo. Sudbinu kompanije vezujemo za sudbinu društva, vodimo mnogo računa o zaposlenima, kojih na nivou grupe ima 1.600. U vremenu krize nijedan zaposleni nije otpušten i nijedna plata nije smanjena. Zaposleni nisu osetili nijednu posledicu. Mislim da je to jedini način poslovanja koji dugoročno obezbeđuje održiv razvoj. U našem sektoru ima mnogo velikih kompanija koje su loše postupale prema zaposlenima i takvim potezima unazadile svoje poslovanje.
Tekst: Ana Rusanov-Vračević
Foto: Dragana Đorović
