Aleksandar Milosavljević radi sa tri sina i tri snaje. Imaju sve vrste svežeg mesa, prerađevine i klanicu koja vredi milion evra. Svi na poslu kao da pevaju, nasmejani, ljubazni ...

Prođe li, kojim slučajem, premijer Mirko Cvetković Petlovačom, selom usred plodne Mačve, na dvadesetak kilometara od Šapca ka jugozapadu, pa sretne mesara, preduzetnika Aleksandra Milosavljevića, od njega će dobiti par saveta i par ukora:

– Rekao bih mu da odvoji rad od nerada da se seljak više ne bi uništavao. I da ne dozvoli da država nastavi da uvozi ono što mi možemo da proizvedemo u ovoj zemlji. Uništili ste seljaka, rekao bih, a morali biste da ga štitite. Manje biste kao država imali problema kad bismo mi znali na početku godine kolika je cena mesa. U uređenim državama u januaru se zna kompletno poslovanje za celu godinu, a ovde sve radiš na lutriju, ne znaš šta će i kako da te sačeka. A najteže u životu mi je kad moram da podižem cenu mesa.

Za ovaj savet i primedbe Aleksandar Milosavljević kvalifikovao se tokom deset godina rada u Austriji, u samom Beču. Radio je u mesari. Po povratku, pročulo se za njega po Mačvi, pa i dalje, zahvaljujući njegovoj firmi Aca, u kojoj se posluje kao u nekadašnjoj tradicionalnoj srpskoj porodičnoj zadruzi. To znači da svaki član zadruge ima strogo podeljene zadatke i odgovornost, a radnici i proizvođači mesa isplaćuju se redovno i pošteno. Pohvale proizvodima ZMKR Aca stižu iz restorana koje ta klanica snabdeva mesom, a Vlada Nikolić, kuvar i suvlasnik kafane Lav kod Mladenovca, nedavno je rekao:

– Milosavljević radi sa tri sina i tri snaje. Imaju sve vrste svežeg mesa, prerađevine i klanicu koja vredi milion evra. Svi na poslu kao da pevaju, nasmejani, ljubazni. „Gde ste našli takve snajke“, pitao sam, „kao da ste ih birali za posao?“ Svi nose bele čizme, bele mantile, kape, obrijani su, podšišani. Prva liga. Imaju vozila kojima razvoze meso, spremaju odlično mleveno meso za ćevape, i sve je savršeno čisto i kvalitetno… Ja u Nemačkoj ništa nisam naučio od zanata, ali sam naučio da treba da si mnogo veliki radnik i mnogo vredan, radio sam od šest ujutro do ponoći. Aca je to isto naučio u Austriji.

Kapacitet klanice u Petlovači je 20 bikova i stotinu svinja dnevno. Stoka se kolje isključivo u klanici. Kapaciteti za preradu mesa su dve tone dnevno. Rade se, na starinski, zanatski način, salame, parizeri, sremska, čajna kobasica, kulen, trajni i polutrajni proizvodi, slanina, viršle, paštete...

Milosavljevići, pored klanice i pogona za preradu, imaju i tri sopstvene mesare, jednu u Petlovači i dve u Šapcu, a razmišljaju i o četvrtoj, kako bi obezbedili gotov novac i izbegli predugo čekanje para od vlasnika privatnih restorana i mesara.

Aleksandar – Aca Milosavljević stigao je 1973. u Beč preko komšije koji je „povukao nogu“, i ostao zamalo pa deset godina. Pre toga radio je u šabačkoj klanici koja je poslovala s gubicima.

– Plata je bila mala, u firminom autobusu na dva radnika – dva službenika. Niko nije vodio računa o firmi, i naravno, propala je. Komšija koji je radio u Beču došao na godišnji odmor, ja pitam da li ima posla za mene, a on me pozove da krenem s njim. Izvadim pasoš, pođem bez vize i garancije, bilo je to neko srećno vreme.
U Beču za Milosavljevića počinje škola o razlikama u pristupu poslu. Tamo ga je najpre oduševio odnos radnika prema poslu. Bilo ih je pedesetak, a knjige je vodila samo jedna žena koja je dolazila ponedeljkom na dva sata, a nas, kako kaže, pojede administracija i birokratija.

– Poštenje u pristupu poslu mnogo je veće nego kod nas, drži se data reč. Nismo potpisivali nikakav ugovor, a svi smo ispunjavali zadatke. Radio sam u preradi. Svako od nas razmišljao je o održavanju i čuvanju firme, a kod nas prvo misliš gde ćeš raditi ako propadne firma. Kod nas nije ničije, ko ga šiša... U Šapcu su šutirali meso kad padne, a u Beču podignemo, operemo, pa vratimo. Raduješ se i trudiš da ti firma prosperira, jer ćeš i ti imati koristi od toga.

Milosavljević govori iz dubokog ubeđenja da su najvažniji poštenje i kompletna posvećenost poslu. Tako i on i supruga Ljiljana, drugi stub firme, oduvek vaspitavaju decu. Danas sva tri sina rade u firmi Aca. U Beču su se rodili Darko i Dejan, a Marko je rođen po povratku u Srbiju. Rade i dve snaje, a sa četvoro unučadi pod istim krovom Milosavljevići su, sa 11 članova, najbrojnija kuća u selu. Sinovi su od malih nogu pratili posao i išli na zanat. Dejan sada završava za tehnologa, zadužen je za jednu od radnji i za kompletnu proizvodnju i preradu mesa. Darkov zadatak su nabavke sirovina, ulaz žive stoke i briga o drugoj radnji. Najmlađi Marko, još neoženjen, trebalo je da uči za veterinara, ali kako nije hteo, danas je prehrambeni tehničar i radi u jednoj od radnji. U preciznoj organizaciji posla i snaje su našle svoje mesto. Jasmina, Dejanova supruga, vodi knjige, a Darkova Dragana sprema ručak radnicima.

A kad smo kod radnika, u Aci su ih 32 stalna, i svi su, po prirodi posla, muškarci. Sve su to zemljaci, iz Petlovače i okolnih sela. Plata je u proseku 30.000 dinara i isplaćuje se nedeljno, imaju plaćen godišnji odmor, trinaestu platu pred novu godinu, doručak i ručak na poslu, a svake subote i kilogram mesa da ponesu kući. Firma im plaća socijalno i zdravstveno osiguranje, „visoke obaveze, al’ badava“, kaže gazda, jer se plaća kad se ide lekaru, plaćaju se lekovi...

Kako se odnosi prema radnicima, gazda se tako odnosi i prema državi i dobavljačima.

– Svi podjednako mislimo o firmi, da bismo je sačuvali; ako ne mislimo, brzo ćemo propasti. Živimo u zajednici, vreme je da se vrate stari oblici života i rada. Mi ćemo braniti zajednice. I za inostrane partnere porodična firma je znak sigurnosti, kvaliteta, održane reči.

 

Kad sam se vraćao u zemlju, drugari zaposleni u Zorki govorili su: ne može niko da me plati tako malo koliko ja mogu malo da radim. A ja za deset godina u Beču nisam imao ni dan bolovanja. Sad ti isti ljudi rade u društvenim firmama i ne mogu da smisle privatnika. Pa, prijatelji, stisnite petlju, uložite svoj kapital, pa radite privatno. Ja sam najlepše godine proveo u tuđem svetu da naučim da radim. Uvek sam mislio: ako radim u svojoj avliji, ne mogu propasti. Iz fanatičnog ubeđenja, najpre se plati državi njeno, pa struja, sve strogo na vreme, pa proizvođači stoke, ljudi iz okoline.

 

– To smo preneli i na decu i ona sada tako posluju. Najosetljivija tačka je platiti dobavljače – kaže Aleksandar. – S njima se ugovara u evrima, a isplaćuje u dinarima, i kako evropska valuta stalno skače, nikad ne znaš na čemu si. Supruga Ljiljana, ključna osoba u porodičnom sistemu, oduvek govori: „Polako, brza tekovina – kratka vekovina.“

 

– Strogo sam vodila računa o tome da ne ostanemo dužni, pošteno meri, bolje prebaci nego da smanjiš – objašnjava ona etiku na kojoj je vaspitavala decu. Aleksandar i Ljiljana su, uvek od svojih para, doziđivali pogon, nikad ne tražeći pomoć od države, nikakav kredit. Na sajmu u Novom Sadu kupili su najsavremenije nemačke mašine, tako da je pogon nov, a uslovi evropski. Napravili su i vodostanicu, imaju bunar, jer nema vodovodne mreže. Rešeni su da tu ostanu i da se bore u teškim vremenima.

 

– Sada država pomaže velike sisteme, male i ne gleda – kaže Aleksandar. – Preživeli smo sve i svašta, inflaciju, hiperinflaciju, ratove, bombardovanja, nemaštinu, guranje auta na pumpu, bonove, i niko nikad ne reče: ljudi, kriza je, jer mi smo u krizi od devedesete. A sada smo i mi odjednom svet i ova vlast priča o krizi. Kakva kriza? Nedavno smo zatražili novac iz bespovratnih sredstava, ali odbili nas, kao, nije nam kompletna dokumentacija. A ja se u politiku i u stranke ne mešam, meni treba svaka mušterija da uđe u radnju. Zameram ovoj državi što je omogućila mnogo nerada.

Bika kupujem za evro, ali kad menjam pare, banka mi uzme 50 evra na 1.000 evra, a bankarski činovnici ništa ne rade. Banke uzimaju proviziju kad unosiš, i kad dižeš posle pola sata, opet uzimaju proviziju. Takva politika uništila je seljaka. Žao mi Mačvanina koji je radan, vredan, ali kad bi samo znao da ima po svinjčetu 10-20 evra, bilo bi mu lakše. Digne kredit po jednoj ceni, posle oni podignu cenu... Stočni fond je uništen, ljudi ne mogu više da izdrže. Ne treba njima pomoć države, treba im samo realna cena. Mačvanin će, samo ako zna koliko je njegovo, sam da ulaže u proizvodnju. Meni je žao što komšije ne žive dobro. Milosavljevići su napravili plan za krizu, koju već osećaju jer kupovna moć opada. Oni su spremni da održe kvalitet i da ne uđu u trku s velikim proizvođačima.

– Dobro da nismo snizili cenu na račun kvaliteta. Teško je vratiti se na dobro kad izgubite dobar glas. Za nižu cenu isti kvalitet održati – to je umetnost. Čekaju nas odricanje i još više rada i čuvanja kvaliteta. Koncentrisaćemo se na zanatsku proizvodnju jer imamo kapacitete za to i tu je naša prednost. Drugi naš plan je ćevap meso, samo junetina i kuhinjska so, a ta vrsta mesa traži da se mnogo dobro meša, da se masira i da odleži, i zato jeste tako skupa – 490 dinara, ali može da stoji nekoliko dana – kaže Dejan Milosavljević. – Treće, zadržaćemo naših dvadesetak proizvođača u okolnim selima, takođe na porodičnim farmama. Tata s njima izgrađuje odnose decenijama, plaća redovno, ljudi ne pitaju za cenu, samo kažu, doteruj, jer znaju kada će pare stići.

Dejan je ponosan na to što nikada nisu kupili zaklano meso, već je sve prošlo veterinara i klano je kod njih.
–Verujemo u ono što i tata kaže: da će rad i poštenje pobediti – kaže Dejan Milosavljević.

– Danas je najteže naplatiti robu. Neke dužnike čekamo još od prošle godine, od Aranđelovdana. Zoveš ih, a oni neće da se jave na telefon. Bruka! Prođe mesec dana, opet zoveš, biraš reči da ih ne uvrediš kad tražiš svoje pare, a oni izmišljaju laži.

Nama nije problem plasman, problem je naplata. Mogu da koljem 20 bikova dnevno, ali iza menice ne stoji čovek, reč, sve se to iskvarilo, pokvario se narod, svi na neke prevare idu. Bik košta hiljadu evra, i kad dam nekome 20 bikova, dao sam mu 20.000 evra. Lako je zaklati, sav posao uraditii, ali kako naplatiti? Prodavnice su živa para, zato razmišljamo o četvrtoj radnji – govori Aleksandar Milosavljević, dodajući da su mu najveća želja – pošteni kupci.