Koliko ruku, toliko kolača
U Stamevskom 80 zaposlenih radi u tri smene, pa vlasnici kažu da im je ljudski faktor najbitniji. Kolači se prave preko dana, a noćna smena ih seče i pakuje i rano ujutro kreće transport. Snabdevaju sve najveće prodajne lance, kao i nekoliko renomiranih ugostiteljskih objekata u Beogradu i Srbiji
Priča porodice Stamevski počela je 1953. godine kad su se Živka i Veselin iz Tetova doselili u Staru Pazovu i otvorili pekaru Tetovac. U toj maloj pekari do sredine devedesetih pravio se hleb, pecivo, kore za pitu... Njihovo troje dece odabralo je neke druge profesije, a sin Tomče, bivši fudbaler Vojvodine, devedesetih je uveo neke novine, malo modernizovao pekaru i kupio novu peć prosto da bi sačuvao porodičnu tradiciju. A onda je unuk Aleksandar po završetku fakulteta došao na ideju da pekara napravi kiflice sa džemom.
– Kao mali mnogo sam voleo te kiflice sa džemom koje je pravila moja baka i palo mi je na pamet da bi one mogle da se prave u našoj pekari. Kiflice smo ponudili prodavnicama u kojima smo već prodavali hleb i kore za pitu. Nije bilo nikakve ambalaže, spakovali smo ih u obične kartonske kutije, po pola kilograma u svaku, ljudima su se dopale i posao se vrlo brzo razvio. Tad je sve bila neka vrsta mobe, pomagali smo i mama i ja, i moja supruga Sonja, nismo znali da će postati ozbiljno. Reakcija kupaca nas je zainteresovala i povukla, pa smo probali i sa orasnicama. Našla se tu i jedna druga baka koja je pre Drugog svetskog rata u Zemunu držala poslastičarnicu i bila spremna da nam pokaže kako se prave orasnice, zatim je sledio figaro, žarbo i drugi sitni kolači – započinje priču za Market vlasnik preduzeća Stamevski d.o.o. Aleksandar Stamevski.
Posle nekoliko godina sve se pretvorilo u ozbiljan posao i krajem devedesetih počela su ulaganja: povećan je broj zaposlenih i u dvorištu iza kuće dozidani su novi objekti za proizvodnju.
– Ovaj posao nije nešto tehnološki napredan, kora mora da se ispeče za određeno vreme, ne može brže, fil isto tako mora da se skuva, pravljenje kolača mora da prođe svoj ciklus. Nama nije cilj da kupimo najjeftiniju čokoladu i margarin i da onda to lepo upakujemo već se trudimo da te tradicionalno poznate i u našem narodu ukorenjene kolače spremimo tako da imaju onaj ukus koji bi inače imali da se spremaju kod kuće. Na zapadu nije tako. Bio sam u Italiji, Nemačkoj, kod njih postoje više neke instant varijante, na primer praškići za testo ili krem, dok mi želimo da se to nešto domaće nađe i u prodavnicama – objašnjava Stamevski.
Kasnije, kolači su pakovani u prepoznatljivu ambalažu s natpisom Moj slatkiš, koji krasi i četiri velika i dva mala kombija s termoizolacijom i rashladnim uređajima.
– Prvo smo počeli s tržištem Stare Pazove, Zemuna, Beograda, a danas nas ima od Leskovca do Subotice. Svaki dan pravimo kolače i transportujemo ih, radimo svima dostavu i tako smo u direktnoj vezi s krajnjim potrošačem. U tome i jeste smisao proizvodnje i distribucije svežih namirnica. Inače, smatram da je i ambalaža vrlo bitna, čak i više nego što se smatra u našoj zemlji, i mi smo je vremenom usavršili – kaže Stamevski.
Firma je uvela standarde HACCP i ISO, a budući da proizvodi svežu hranu (rok upotrebe torti kreće se između pet i sedam dana), svi dobavljači su im najbolji u svom domenu, a imaju ih mnogo, za svaki artikal dve-tri opcije.
– Zalihe su nam kratke zbog svežine hrane, svaka dva-tri dana moramo da nabavljamo sastojke i zato stalno postoji neka pozitivna tenzija. Jeste, svaki dan je isti, naručujemo mleko i jaja, pravimo kolače i nosimo ih, ali ipak i drugačiji, jer uvek nešto može da iskrsne. Na primer, kad nam dođe špic sezone, u vreme slava, Nove godine, Božića, tad se mnogo kupuje i nastaje potencijalni problem da li ćemo imati kapaciteta da to sve napravimo i da li ćemo ugroziti kvalitet. Ta konstruktivna tenzija veoma je važna, a u ovom poslu nema prečica. Nemamo univerzalni krem kome samo menjamo boje, svaki kolač pravi se na njemu svojstven način, zato ciklus mora da bude neprekidan i radimo 24 sata u tri smene. Kolači se prave preko dana, a noćna smena ih seče i pakuje i rano ujutro kreće transport. Ne može sve da se uklopi u osmočasovno radno vreme i zato nas ima oko osamdesetoro. Ljudski faktor nam je najvažniji, jer koliko ruku, toliko kolača – kaže Stamevski.
Snabdevaju sve prodajne lance, među kojima su i Mercator, Delta Maxi, Idea, Univerexport, Metro, Vero, Familija, Tuš, kao i ugostiteljske objekte Trpezu, K2, Hotel IN, Cepterov restoran, Potkovicu, Krug dvojke, Etnu, Red Shoes na Adi... Proizvode dele na sitne kolače (oko 25 vrsta), komadne kolače (oko 30 vrsta) i torte (oko 20 vrsta). Standardni sitni kolači bez kojih posao ne može da se zamisli jesu orasnice, bajadere, rozen pita, posni kolači, žarbo kocke, vanilice, tulumbe i baklave. Od komadnih kolača uvek moraju da imaju krempite, princes krofne, tiramisu, čizkejk, voćne korpice, a od torti doboš, plazmu i čokoladnu.
– Kod nas postoji spoj orijentalnih, turskih i austrougarskih poslastica, a sad su se probili i kolači kao tiramisu i čizkejk. S poznatim kolačima zvučnih imena kao što su orasnice možete da pogrešite u recepturi, ali s novim kolačima je nesigurno. Ipak, neki od njih, kao što su kolači margo i šeri torta, prave se po našim originalnim receptima koji su isprobavani i na kraju dobro prihvaćeni – priča Sonja Stamevski.
Poslovna politika firme jeste da se pravi prirodna hrana bez konzervansa i aditiva, a najveću ekspanziju doživeli su razvojem velikih sistema prodajnih lanaca.
– Kad su počele da se otvaraju velike prodavnice, tržište se fokusiralo na njih, a potrošačka masa je iz svih onih raštrkanih radnji prešla u megamarkete. U njima ne pada kiša ili sneg, ne duva vetar, nema godišnjih doba, uvek ima svežeg povrća, voća, sladoleda i poslastičarski posao se razvio. Naša branša menja modernu ženu koja više ne može da kuva jer mora da ide na posao, po dete, u kupovinu, što opet ne znači da želi i treba da pređe na lošu hranu. Osmislili smo da spremamo nešto što bi žena pravila kod kuće, ali nema vremena. Pošto mi je supruga psiholog, radili smo istraživanja i otkrili da su naši glavni kupci žene srednjih godina koje vode domaćinstvo i odlučuju šta će se kuvati i kupovati za kuću i normalno je što se one najbolje razumeju u naše proizvode. Ova branša se generalno razvija i nije mala. Pratim sve što radi konkurencija mada smatram da nedovoljno sarađujemo i da bi trebalo da napravimo neku zajednicu radi lakše primene svih novina u vezi sa trgovinskim sistemima. Sami možemo da se razvijamo, ali bi nam bilo lakše kao branši – kaže Stamevski.
Nadzor nad ispravnošću proizvoda sprovodi Zavod za zaštitu zdravlja Sremska Mitrovica, sa kojim sarađuju već nekoliko godina. Nekoliko puta mesečno kontroliše se sve, od sirovina, poluproizvoda i gotovih proizvoda, preko radnih površina, podova, do zaposlenih kojima se uzimaju brisevi, a ta procedura i usluga nije jeftina. Ipak, kad se govori o trenutnoj ekonomskoj krizi, zaduženosti kod banaka i nelikvidnosti u zemlji, Aleksandar smatra da to mnogima služi kao izgovor.
– Ja sam u krizi i počeo da radim, nisam osetio ukus toga da nije kriza. Ako vam tata nije ostavio milione da možete da vadite po sto hiljada svaki put kad vam zatreba, naravno da ćete uzimati kredit od banke. Kriza se oseća, sve je usporeno, ali niko nije prestao da plaća. Moj deda je sa devet godina otišao u Bugarsku da radi kao šegrt u pekari i tamo je ispekao zanat. Deda i baka počeli su u ono vreme ni od čega, nije bilo lako biti privatnik i zanatlija u Jugoslaviji, a deda je kasnije uspeo da kupi kuću, troje dece su podigli. Njihova pekara još uvek radi, skromno kao nekad. Rastao sam gledajući ih kako stvaraju nešto, a baka je preponosna na sve ovo što smo napravili. Kad smo počeli, pomagala je oko peći, probala kolače i uvek davala tačan komentar, mada sam i ja perfekcionista. Da bi krajnji potrošač bio zadovoljan, moraju svi kriterijumi da se poštuju, mora da se radi – objašnjava Stamevski.
Pre šest godina u Staroj Pazovi Aleksandar je u delu porodične kuće otvorio i kafe-poslastičarnicu Moj slatkiš kao mesto na kome će ljudi moći da kupe kolače.
– Kafić je nastao kao ogledalo onog što radimo, tu mogu da se kupe naši kolači, ne držimo alkohol, lepo je, mada su naši proizvodi prvenstveno okrenuti daljoj prodaji. Otvaramo i drugi kafić--igraonicu, gde roditelji mogu na miru da popiju kafu i pojedu kolač dok se deca zabavljaju u igraonici – priča Stamevski. U bašti Mog slatkiša i iza u dvorištu i kući okuplja se cela porodica Stamevski. Svakodnevno se jedu i kolači. Dok razgovaraju sa nama, Aleksandar i Sonja popričaju i pomaze se sa sinom i ćerkicom, a negde u kući je i već vrlo stara baka. Tu se kuju i planovi za budućnost.
– Planovi su mi da odbranim sve ovo što sam ispričao, da zadržimo kvalitet i zadovoljstvo potrošača i da se proširimo. Ambicija nam je da uđemo i na druga tržišta i pripremamo se za to. Išao sam u Sloveniju na razgovore, u Češkoj postoji interesovanje, a meni je isto da li ćemo voziti u Niš ili Sloveniju, samo moramo ranije da pođemo – kaže Stamevski.
Tekst: Bojana Ilić, Foto: Dragana Đorović
