Skupa roba teško nađe kupca

Za poslednje dve godine Srbija je, prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, po konkurentnosti pala za jedanaest mesta. Tako se od ukupno 136 zemalja, ove godine nalazi tek na 96. mestu u svetu, dok je 2008. bila 85. Do takve slike svakako su doveli i loši izvozni rezultati

Tekst: Marija Škrbić

Zastarela tehnologija, visoke cene, slab kvalitet, nedostatak standarda, ali i ogromna strana konkurencija, glavni su razlozi zbog kojih Srbija skoro da i nema proizvode koje može da ponudi na svetskom tržištu. Izuzetak je hrana.

Prema poslednjim podacima Svetskog ekonomskog foruma, konkurentniji od Srbije su, na primer, Malezija (26. mesto), Crna Gora (49), Tunis (32), Namibija (74), Maroko (75), Hrvatska (77) i Makedonija (79). Iza nas su Mongolija (99), BiH (102) i Kirgizija (121).

Sadašnja pokrivenost uvoza izvozom je oko 58 odsto. Osim poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i robe kompanija čiji su vlasnici stranci, poput US Stila, Tarketa ili Siemensa, domaća privreda malo šta ima da ponudi svetskom tržištu po konkurentnim uslovima. Ekonomisti smatraju da smo cenovno, tehnološki i po kvalitetu bez pravih šansi na probirljivom stranom tržištu.

U Uniji poslodavaca Srbije kažu da zbog zastarele tehnologije i dalje najviše izvozimo sirovine ili poluproizvode, a da najmanje izvozimo gotove proizvode.

Hrana, odnosno poljoprivreda, jeste jedini sektor u kome ostvarujemo suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Međutim, ni tu situacija nije najbolja. Agrarni budžet Srbije manji je nego u mnogim, pa i susednim zemljama. Prerađivački kapaciteti za pojedine proizvode u Srbiji ne postoje, dok oni koje imamo često nisu dovoljni da pokriju zahteve velikih tržišta. Poznato je, na primer, da je Srbija prva zemlja u svetu po izvozu maline, ali se to voće gotovo ne prerađuje u našoj zemlji.

– Oni koji kvalitetom i količinama mogu da pariraju konkurenciji na stranim tržištima, to često ne mogu i cenom. Privrednici koji zadovoljavaju svetske standarde često nemaju dovoljno novca da ulože u izvoz jer ulazak samo jednog proizvoda na rafove supermarketa na zapadu košta između 60.000 i 100.000 dolara – objašnjavaju u Uniji.

Pojedini srpski prehrambeni proizvodi mogu se naći i u najudaljenijim krajevima sveta, s tim što su količine koje odlaze do Amerike, Kanade ili Australije neznatne. Većina srpskih prehrambenih kompanija svoje proizvode mahom usmerava na tržišta regiona, jer se zbog prepoznatljivosti, kvaliteta, slabije konkurencije, ali i sličnih ukusa suseda, tamo lakše mogu probiti do krajnjih potrošača.

Generalni direktor Pionira Stevan Santo kaže da ta kompanija danas izvozi 67 odsto svoje ukupne proizvodnje. Stalna Pionirova tržišta su zemlje CEFTA i Mađarska, Slovenija, Nemačka, skandinavske zemlje i Švajcarska. U SAD, Australiju i Kanadu izvozi se povremeno, kada se za robu tamo nađe kupac. Kompanija je, kako kaže Santo, prošle godine izvezla robe u vrednosti od oko 18 miliona evra.

– Osvajanje novih tržišta je veoma skupa stvar. Mi u njih jesmo ulagali poslednjih godina, ali veliki uspeh ne može se napraviti preko noći. Konkurencija je ogromna, a izgradnja brenda je dugotrajan proces, tako da nema velikih poteza koji mogu brzo da vas pozicioniraju. Veliki uspeh je i ako svaki dan na tom polju nešto poboljšate – kaže Santo.

Od oko 25.000 tona konditorskih proizvoda, koliko proizvodi kompanija Soko Štark, oko 30 odsto plasira se van Srbije, prvenstveno na tržišta regiona. Izvoz na druga tržišta kao što su Amerika, Kanada i Australija jeste neznatan.

– Ta tržišta za nas predstavljaju takozvane etno markete i obično su u vlasništvu naših iseljenika. Za njih je Bananica najomiljenija, a prate je Smoki i Chery. To ništa nije neobično, jer kada idemo u posetu u inostranstvo, obično nosimo neki domaći proizvod, pa je tako i Bananica za naše ljude tamo jednako nostalgija. Naša poslovna strategija je da na regionalnom nivou naši brendovi imaju jednu od prve tri pozicije u market šeru kategorije kojoj pripadaju, i u tome smo uspeli.

Trenutno poslujemo u svim zemljama u regionu, ali nismo u svakoj zastupljeni kompletnim asortimanom. Srpsko tržište asortimanom najbolje prate Crna Gora, Bosna i Hercegovina, pa Makedonija. Na ostalim tržištima imamo selektivne asortimane, tj. tamo se nalazi ono što potrošači žele. Jedino je Smoki pravi regionalni brend – kaže Marina Savić, PR menadžer kompanije.

Sličnu izvoznu politiku vodi i Centroproizvod. Generalni direktor te kompanije Nemanja Popov kaže da i njihovi proizvodi stižu do Švajcarske, SAD, Kanade i Australije, ali takođe u malim količinama.

– Naš fokus trenutno je na zemljama regiona, u čiji ćemo razvoj još više ulagati od sledeće godine. Od prvog kvartala počinjemo da poslujemo s najvećim lancima i distributerima u Albaniji, tokom januara i februara pojačaćemo isporuke za tržište Slovenije, a u Hrvatsku ulazimo do polovine sledeće godine pod brendom C. Tek kada se pozicioniramo u regionu, počećemo da razvijamo tržišta zapadne Evrope – kaže Popov i dodaje da izvoz kompanije čini 20 odsto njenog ukupnog obrta.

Proizvodi kompanije Nectar takođe se prodaju van granica regiona, u Švedskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Ruskoj Federaciji, Hongkongu, SAD i Kanadi. Ipak, i dalje najbolje rezultate kada je u pitanju izvoz gotovih proizvoda, ta kompanija beleži na tržištima zemalja u okruženju.

– Dijaspora, nažalost, ne čini veliki udeo u našem izvozu. Na svim tržištima gde nastupamo trudimo se da pokrijemo sve kanale prodaje, tako da su naši kupci svi potrošači na tim tržištima. Za svako tržište imamo ekskluzivne distributere s kojima gradimo pozicije. Vrednost ukupnog izvoza naše kompanije (gotovih proizvoda, voćnih kaša i koncentrata) prošle godine bio je oko 20 miliona evra – kaže Bojan Radun, izvršni direktor kompanije.

Radun ističe da izvozni rezultati uvek mogu biti bolji, samo treba znati cilj i uporno stremiti ka njemu.

Naš srednjoročni cilj je da postanemo lider u regionu. Za sada imamo dosta dobre trendove na svim tim tržištima, a osim u Srbiji, liderske pozicije već smo ubedljivo ostvarili i u BiH i Crnoj Gori. Istom rezultatu približavamo se u Makedoniji, a znatan rast beležimo i u Bugarskoj – kaže Radun.

Ima i onih koji razmišljaju globalno. Kompanija Carnex, osim na tržišta Crne Gore, BiH i Makedonije, od početka ove godine svoju robu izvozi i na tržište Ruske Federacije, a nedavno je prvi kontingent svojih proizvoda uputila i u Australiju.

– Svako od tih tržišta je specifično. U bivšim jugoslovenskim republikama traži se naš kompletan asortiman, velika tražnja za našim proizvodima vlada i u Rusiji, dok je tržište Australije zbog velike udaljenosti nemoguće snabdevati nekom drugom vrstom proizvoda osim konzervom – kažu u Carnexu i ističu da planiraju da osvoje sva zainteresovana tržišta kako bi na globalnom nivou našli svoje mesto.

Radmila Milivojević, savetnica predsednika Privredne komore Srbije, ističe da pitanje izvoza i konkurentnosti državi treba da bude vrhunski prioritet. Zbog toga je, kaže ona, neophodna državna razvojna banka koja bi finansirala privrednike. Za bolje poslovne rezultate, tvrdi naša sagovornica, država bi trebalo i da subvencioniše proizvodnju i izvoz, ali i da smanji administrativne troškove kao znatno opterećenje.