Tražimo stalne dobavljače

Podneli smo inicijativu, zajedno s opštinom, da napravimo sistem da neko od lokalnih proizvođača svinja bude i stalni dobavljač. Potrebno je da ti proizvođači nešto i ulože, za šta im je neophodna podrška banke. Ali banka mora da bude sigurna da ćemo mi platiti njoj, a ne proizvođaču, a oni će poljoprivredniku dati ono što ostane. Tokom karijere uvek sam se sretao s takvim ugovorima, čak i na tri godine

Tekst: Marko Petrović Foto: Jelena Vemić

Od kada je pre pet godina Investicioni fond Ašmor preuzeo rukovođenje Carnexom, ta kompanija doživela je velike promene kako u tehničkom tako i u personalnom delu. Proizvodni kapaciteti su obnovljeni i modernizovani, kupljeni su novi kamioni, obogaćen je portfolio, u kojem se sad nalazi 114 proizvoda. Najavljuju se i nove investicije, počela je i izgradnja postrojenja za tretman otpadnih voda u koji će ukupno biti uloženo oko dva miliona evra. Ključne stvari su se, prema rečima generalnog direktora Hjua Mekrejnoldsa, ipak dogodile u personalnom delu.

– Možemo da imamo najnoviju opremu, sjajnu, od nerđajućeg čelika, da imamo nove kamione, ali sve to ne vredi ništa ako nemamo dobre ljude. Zato je veoma bitno što se tokom rekonstrukcije i unapređenja fabrike, slična stvar odvijala i u poslovodstvu. Za poslednje tri i po godine, od kada sam ja došao, od ukupno 14 raznih rukovodilaca, ostala su samo tri iz početne ekipe. Ja sam jedan od njih – kaže Mekrejnolds za Market.

Da li to znači da ostali nisu bili dovoljno dobri ili je nešto drugo u pitanju?
– Za početak, nije im se moglo verovati. Drugo, nisu bili spremni na promene niti da u skladu s njima rade ono što se od njih tražilo. Stari način vođenja firme, da se dođe na posao, popije kafa i malo proćaska, više ne može da funkcioniše.

Kad se osvrnete na prethodne tri i po godine, kako sada ocenjujete uslove poslovanja u Srbiji?
– Negde na pola puta bilo nam je najteže. Sad polako isplivavamo. Verovatno je najteže bilo prvih šest meseci prošle godine. Recesija je počela godinu dana pre toga, ali se najviše osetila prošle godine.

Koji su ciljevi postavljeni za 2011. godinu?
– Cilj nam je dalji rast i razvoj kompanije, a da bismo to ostvarili, potrebno je da svi budu u toku sa svim aspektima koji utiču na poslovanje firme. Ako su svi u toku, onda mogu i da se usklade sa svim promenama koje se dešavaju. Na primer, na svinjogojskim farmama moraju da budu u toku kad cena žitarica ide gore, jer ta cena direktno utiče na cenu svinja koje se hrane žitaricama. U proizvodnji svinja 70 odsto cene čini cena hrane. Cena hrane skočila je za 50 odsto od prošle godine, a cena svinja ostala je ista ili je čak malo i niža. To je problem za Carnex, ali i generalno za industriju mesa u Srbiji, jer sami proizvođači svinja ne mogu da vrate uloženi novac.

Kako se izboriti s tim?
– Treba sve posmatrati na duže staze, praviti dugoročne planove i ugovore. Mi u mesnoj industriji znamo da će se cena proizvodnje svinje i njena prodajna cena u nekom trenutku preklopiti i da će stvari doći na svoje. Ali nije isto s proizvođačima svinja. Ako se poveća cena uzgoja, oni nemaju zaradu i moraju da odluče da li će ostati u poslu ili prestati da rade.

Da li država može nekako da pomogne?
– Očigledno je da može, ali onda se postavlja pitanje subvencija za proizvođače svinja. Pre četiri godine, kad sam razmišljao da li da se prihvatim posla u Carnexu, nisam mogao da verujem da je cena svinja bila 65 dinara po kilogramu. Za prerađivače to je fantastično. Imali ste jeftine svinje i samo ste kupovali. Problem je, međutim, što je sad svinjski fond u Srbiji upola manji nego u to vreme, jer farmeri jednostavno nisu mogli da prežive. Nikad nećemo imati održivost ako se ne uspostavi dugoročniji vid poslovanja između proizvođača i prerađivača, s jedne, i prerađivača i trgovaca, s druge strane.

Zbog čega do sada nije napravljen takav okvir za dugoročnu saradnju?
– Reč je o evoluciji ekonomije. Isto se dešavalo i u Irskoj pre 30 godina. Proizvođači svinja prodali bi i svoju babu ukoliko bi dobili za dinar višu cenu. Dogovorimo se, recimo, da nam sutra prodaju 40 svinja, ali ako sutradan dobiju ponudu koja je viša za samo jedan dinar, zaboraviće i na Carnex i na naš dogovor. Zato moraju da postoje neki ugovoreni uslovi za obe strane. Sve treba da se zasniva na poverenju, ali i na politici otvorenih karata, da se prikažu i cene za žitarice i koliko se daje za lekove i kolike su marže. Svakome je dozvoljeno da zaradi.

Da li Carnex može da pokrene stvari u tom pogledu?
– Upravo to i pokušavamo da uradimo, zajedno s opštinom. Hoćemo da napravimo sistem da neko od lokalnih proizvođača svinja bude i stalni dobavljač. Za to je potrebno da ti proizvođači nešto i ulože, za šta im je neophodna podrška banke. Ali banka mora da bude sigurna da ćemo mi platiti njoj, a ne proizvođaču, a ona će poljoprivredniku dati ono što ostane. Tokom karijere uvek sam se sretao s takvim ugovorima, čak i na tri godine, kao što je bilo s firmom Marks&Spencer.

Da li je veći problem napraviti ugovore s proizvođačima ili s trgovcima?
– Verovatno s proizvođačima, jer s njima ništa slično nije rađeno. S maloprodajom postoji neka vrsta ugovora. Nažalost, ima mnogo malih proizvođača u Srbiji, što je jedan od problema, ali kako se budu uvodili novi higijenski standardi i propisi koji važe u EU, i toga će biti sve manje. Problem, naravno, i dalje postoji s velikim supermarketima koji imaju keš u kasama, ali i dalje ne plaćaju, pa se to odražava i na proizvođače. Jer ako nama plate, onda i mi imamo para da platimo proizvođačima.

Koje ćete kategorije proizvoda razvijati u budućnosti?
– Svinjetina je osnova s kojom radimo, ali s tržišta dolaze i zahtevi za proizvode od piletine, ribe... U skladu s trendovima, razvili smo pileći program, koji se pokazao kao vrlo uspešan. To su uglavnom oblasti u kojima ćemo delovati.

Imate li i konkretne planove za nove proizvode?
– Naravno, ako nemate takvih planova, slobodno možete da zatvorite radnju. Stalno radimo istraživanja tržišta i pratimo šta potrošači misle o našim brendovima, koji im se od njih najviše dopadaju. Na osnovu toga vidimo u kom pravcu treba da se razvijamo.

I šta kažu ta istraživanja?
– Uvek je zanimljivo čitati komentare koji se mogu naći. Ono što bi neko smatrao normalnom reakcijom, često zapravo nije ono što vi nađete u istraživanju. Zato je bitno raditi istraživanja na tržištu na kojem se nalazite, jer, recimo, nešto što bih mislio da je dobro u Velikoj Britaniji, ovde ne bi moglo da prođe. Na primer, sečeno i pakovano meso u Britaniji se razvija već 20 godina, ali kad smo ovde sproveli istraživanje i postavili pitanje u vezi s tim, jedan od odgovora bio je da je to za lenje domaćice. To je vrlo tradicionalan pristup i vrlo je bitno pogoditi pravo vreme za lansiranje nekog proizvoda. Bitna je i cena, jer cena po kliogramu u ovom slučaju mnogo je viša zbog ambalaže. Uvek moramo da se poredimo i s konkurentima, da vidimo šta oni rade. Što se tiče razvoja novih proizvoda, uvek treba biti obazriv i prema tržištu na kojem se nalazite i prema konkurentima.

Kako određujete cenu proizvoda? Da li se najviše rukovodite konkurencijom?
– Uvek se poredimo s konkurencijom, ali moramo voditi računa i o ceni proizvodnje. Jer ako struja poskupi za 15 odsto, koliko to utiče na proizvodnju svinja, na sušenje žitarica? Sve se vrti oko sposobnosti da se pokriju troškovi i da se ostvari zarada. Onda možete i dalje da ulažete i da imate i povraćaj sredstava. Često su komentari u Srbiji, bilo koji posao da je u pitanju, „o, pa oni zarađuju“. I treba da zarađuju, ne postoji drugi razlog da se bavite biznisom.

Cena je jedan od presudnih faktora kad se kupac odlučuje da kupi neki proizvod. Da li ste spremni da nekad i smanjite svoju zaradu kako biste napravili veći proboj na tržištu?
– Ne. Svako želi zaradu, ali i dobru cenu proizvoda. Ali isto tako mi želimo i da nagradimo svoje potrošače, pre svega kvalitetom, ali i poklonima kao što je, na primer, multipak. Ako gledate samo cenu, nećete kupiti Carnex. Ali mora da se ima u vidu i da smo mi potpuno integrisana kompanija, da se brinemo da isporučimo kvalitet koji oglašavamo. Ako neko kupi jeftin proizvod, dobiće ono što je i platio. Nedavno sam u Makedoniji poredio cene s našim konkurentima i neki od njih imali su upola niže cene.

A kakva je prodaja?
– Mi smo, zapravo, povećali prodaju u poslednje dve godine time što smo učinili neke promene, u smislu nagrađivanja potrošača, ali i uveravanjem da imamo potpunu sledljivost u procesu proizvodnje. Jednu od najvrednijih lekcija naučio sam 1996. godine kad se pojavila bolest ludih krava. Tesco je tad imao svoju robnu marku koja se prodavala kao meso, mada je u pitanju, zapravo, bila kobasica. Ali čim je uvedena procedura sledljivosti proizvodnje, oni su je povukli iz prodaje. Ljudi koji su se i dalje razvijali u toj sferi jesu oni koji su imali potpunu sledljvost, jer su mogli tačno da dokažu odakle potiču sirovine.

Izvozite 20 odsto proizvodnje. Planirate li neka nova tržišta?
– Uvek želimo više. Pitanje je izbora pravog tržišta. Imali smo nekoliko pokušaja u Rusiji, koji nisu baš uspeli. Ali to je veliko tržište i jednog dana sve će se uklopiti i krenuće. Zato je bitno da budemo prisutni.

U čemu je problem u Rusiji?
– Mnogi supermarketi traže naknade za ulistavanje koje su ogromne. Ko je spreman da plati tu naknadu može da se ubaci, ali mi nismo spremni za takvu vrstu kocke. Lakše je organski se razvijati nego platiti naknadu za ulistavanje. Ostajemo tamo prisutni, ali se sporije razvijamo. Možemo reći da je u Krasnodaru situacija malo bolja, pošto smo tamo plasirali gotova jela, dok smo u Moskvu poslali paštete. Inače, na Rusiju otpada oko jedan odsto vrednosti celokupnog izvoza. To je oko pola miliona evra godišnje. Ali u svakom slučaju želimo da razvijamo izvoz, bez obzira na to da li je reč o Rusiji, Hrvatskoj...

A Evropska unija?
– Ne verujem da ćemo biti konkurentni u EU, biće nam potrebno još mnogo posla da bismo dostigli taj nivo konkurentnosti.

Da li to znači još investicija?
– Da, i da ljudi postanu još efikasniji.