Manji proizvođači moraju da se udruže i počnu da se ponašaju kao ozbiljni partneri velikim trgovinskim lancima jer u suprotnom njihove robe neće biti na policama
Srbija od izvoza popljoprivrednih proizvoda ostvaruje najveće devizne prihode. Često se o tome i na osnovu toga mogu čuti veoma optimističke najave budućih izvoza, ulaganja u novu proizvodnju, silnim subvencijama i dotacijama proizvođača, dok s druge strane ti isti proizvođači, i mali i veliki, neretko jeda uspevaju da prežive ili se enormno zadužuju očekujući bolje sutra srpske poljoprivrede i industrije hrane. O tome koliko su srpska poljoprivreda i industrija hrane sposobni da se nose s konkurencijom iz sveta, koliki su potencijali srpske poljoprivredne proizvodnje, šta se isplati proizvoditi u Srbiji a šta ne i koliko se struka pita kada se donose važne odluke koje regulišu oblast proizvodnje hrane u Srbiji, za Market govori prof. dr Drago Cvijanović, direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu.
Skoro da je postala fraza da Srbija ima ogromne potencijale za poljoprivrednu proizvodnju.
Šta kaže ekonomska realnost o tome?
– Srbija sigurno ima potencijale kada je reč o kvalitetu i površinama zemljišta, vodnom potencijalu za navodnjavanje, kvalitetnim domaćim sortama i hibridima svih kultura, relativno dobrim rasnim sastavom domaćih životinja, kvalitetnim stručnjacima. Veliki je broj sitnih parcela, malih poseda, ogroman je broj međa. Nedostaje navodnjavanja, ali i odvodnjavanja. Imamo mi prilično izgrađenih tzv. primarnih kanala za to, ali su oni zapušteni ili devastirani. Ukratko, potencijali nisu korišćeni i iskorišćeni jer je, nažalost, u Srbiji i dalje veoma zastupljena „svaštarska” poljoprivredna proizvodnja. Specijalizacija proizvodnje, organizacija i kooperacija jesu glavne poluge za realno iskorišćenje postojećih potencijala. S druge strane, niski prinosi u proizvodnji posledica su malih ulaganja, a to je opet posledica osiromašenja srpskih seljaka, paora, proizvođača, već godinama. Za zemlju veličine Srbije, previše je zapuštenog zemljišta, previše je praznih staja, premalo se koriste stajnjak i mineralna đubriva.
Koja je oblast poljoprivredne proizvodnje, prema vašem mišljenju, najisplativija u Srbiji?
– Objektivno, Srbija mora da ima značajnije učešće stočarske proizvodnje. Dobro je da mi imamo suficit u toj delatnosti, ali bi mnogo bolje bilo da izvozimo meso, mleko i njihove prerađevine ulje i šećer nego žitarice i industrijsko bilje. Treba forsirati proizvodnju svinjskog i živinskog mesa u ravničarskim predelima i neopravdano zapostavljeno ovčarstvo i kozarstvo u brdsko-planinskom području Srbije. Naravno, shodno stočarskoj proizvodnji treba usaglasiti strukturu ratarske proizvodnje. Osim stočarstva, i voćarstvo bi trebalo razvijati jer se isplati, a imamo i odlične prirodne uslove za to. Od voćarskih vrsta, trešnja, višnja, šljiva, malina, kupina, borovnica, jabuka i kruška izuzetno su rentabilne i tražene. Posebno mesto zauzima semenska proizvodnja, jer su sorte i hibridi iz Srbije odlični.
Kolika su ulaganja u proizvodnju hrane potrebna?
– Bez velikih ulaganja mogu se renovirati zapuštene staje i objekti za proizvodnju mesa i mleka. Mora prestati klanje kvalitetnih grla. Generalno sam za to da stimulišemo i napravimo specijalizaciju poljoprivredne proizvodnje, i to uvažavajući komparativne prednosti regiona. Primer nam je Slovenija, koja je „naduvala” proizvodnju mleka pre ulaska u Evropsku uniju. Dotrajala mehanizacija morala bi da se obnovi uz pomoć države, ali je nerentabilno da svako malo gazdinstvo ima traktor i priključne mašine, već bi to trebalo zajednički da se nabavlja i koristi, za šta ima odličnih primera u Austriji, Švajcarskoj i Nemačkoj (tzv. mašinski prstenovi). Moramo da definišemo nekoliko proizvoda po svakom poljoprivrednom regionu Srbije, šta je to što možemo izvoziti, koliko toga imamo, i da onda država to i podstiče.
Zašto se proizvodi individualnih proizvođača hrane, posebno sveže, teško nalaze u trgovinskim lancima?
– Nema ih zbog usitnjene, male proizvodnje, zbog neujednačenog kvaliteta, a samim tim i nestabilne ponude. To su glavni razlozi. Osim toga, ni samo pakovanje tih proizvoda nije po standardima velikih trgovinskih lanaca. Narodski rečeno, roba nije lepo upakovana, a trgovinski lanci to neće. Rešenje, naravno, postoji. Manji proizvođači moraju se udružiti, interesno povezati i početi da se ponašaju kao ozbiljni partneri velikim trgovinskim lancima. Trgovinski lanci traže dobavljače koji će ih permanentno snabdevati robom ujednačenog kvaliteta, u odgovarajućoj ambalaži, s tačno utvrđenom dinamikom isporuke do svakog prodajnog objekta. Time će postati dobri i poželjni partneri trgovinskih lanaca.
Kako rešiti nerazumevanje i nezadovoljstvo u repro lancu proizvođači–prerađivači–potrošači?
– Mora se znati tačno učešće svakog učesnika u tom lancu, šta je čije i koliko. Relativno učešće u prodajnoj ceni ili ceni proizvodnje rešava sve nesuglasice između učesnika u proizvodnji određenog proizvoda. Ti odnosi treba da važe i u kriznim i u dobrim godinama. U tim i takvim definisanim odnosima moralo bi se naći mesta i za „fond rizika”. U dobrim godinama on bi se punio za loše dane, a u lošim godinama iz njega bi se pokrivali gubici. Svi ozbiljni proizvođači na svetu planiraju proizvodnju vrlo temeljno i ne prepuštaju je samo tržištu.
Da li se neko i u kojoj meri konsultuje s jednom renomiranom institucijom kakva je Institut za ekonomiku poljoprivrede, prilikom kreiranja državne agrarne politike?
– Nažalost, ne dovoljno i ne u onoj meri u kojoj se s takvim institucijama konsultuju u Nemačkoj, Poljskoj, Austriji, Češkoj, Slovačkoj i Rumuniji na primer.
Tekst: Dušan Z. Katić Foto: Jovan Marjanov
