U Italiji postoji veliko interesovanje za Beogradski sajam, a dati su i neki konkretni predlozi. Beogradski sajam privlačan je prvenstveno zato što ima centralno mesto na Balkanu i otvara mogućnost saradnje sa celim regionom. Sa ministrima Predragom Bubalom i Draganom Đilasom pričali smo o našoj zainteresovanosti za razvoj Beogradskog sajma i potvrdili nameru da ga rekonstruišemo, kaže između ostalog za Market Pjero Ventureli.

Krajem februara u italijanskom gradu Riminiju održan je jedan od najvećih sajmova ugostiteljstva u Evropi. Ta manifestacija svake godine privlači veliki broj ugostitelja i profesionalaca u HoReCa sektoru, a ekipa Marketa ponovo je imala priliku da poseti taj sajam i porazgovara sa njegovim generalnim direktorom Pjetrom Venturelijem o koncepciji sajma, planovima o saradnji sa Beogradskim sajmom, ciljevima i budućnosti HoReCa sektora u ovom delu sveta.

Zemlje zapadne Evrope uvek pokazuju zainteresovanost za saradnju sa jugoistočnom Evropom, ali se sve završava na tome: nema daljih akcija. Ovih dana ponovo je aktuelna priča o tome da će preduzeće Beogradski sajam kupiti Rimini Fiera. Kakvi su ishodi vaše nedavne posete Beogradu?

– Predsednik UO Rimini Fiera Lorenco Kanjoni i ja bili smo zajedno u Beogradu i razgovarali sa ministrima Bubalom i Đilasom, a utisci su vrlo pozitivni. Iako situacija na Kosovu svakako utiče na razvoj odnosa Srbije sa Evropom, u Italiji postoji veliko interesovanje za Beogradski sajam, a dati su i neki konkretni predlozi. Beogradski sajam privlačan je prvenstveno zato što ima centralno mesto na Balkanu i otvara mogućnost saradnje sa celim regionom. Naglašavam da u Beogradu nismo bili samo kao predstavnici Rimini Fiere već i sajma iz Bolonje, jer naša dva sajma rade zajedno na predstavljanju italijanskih proizvoda u inostranstvu. Sa Bubalom i Đilasom pričali smo o našoj zainteresovanosti za razvoj Beogradskog sajma i potvrdili nameru da ga rekonstruišemo. Sada polako sa kolegama iz Bolonje i Beograda počinjemo rad na razvoju aktuelnih sajmova, ali i na uvođenju novih iz oblasti u kojima smo mi ili Bolonjski sajam lideri.

Na primer, dosta ulažemo u Sigep, koji se održava u januaru i obuhvata pekarsku i poslastičarsku industriju i industriju sladoleda, što sve pripada prehrambenoj industriji, oblasti u kojoj imamo dosta sajmova. Zatim, puno radimo na sajmovima tehnologije i mašina za zabavu, igru, diskoteke. Tu je i oblast kampera i karavana, koja je u Italiji u razvoju i dosta je napredovala, mada su Francuska i Nemačka i dalje na prvom mestu. Što se tiče tog sektora, osim dobre organizacije i ideja, potrebno je imati i adekvatnu fizičku strukturu, tačnije izložbeni prostor koji može da prihvati autokampere. U svakom slučaju mislim da Srbija, kao i ostale zemlje istočne Evrope, ima dobar potencijal za razvoj te industrije.

Kada govorimo o aktuelnom sajmu ugostiteljstva, recite nam koliko ste zadovoljni organizacijom ovogodišnjeg sajma i da li ove godine postoji nešto na šta ste posebno stavili akcenat?

– Ove godine imamo novi projekat Oro giallo, sajam visokokvalitetnog maslinovog ulja. Želeli smo da kao posebnu grupaciju u svoj program uvedemo ovaj tipični italijanski proizvod, pa ćemo videti kakvi će biti rezultati. Seafood takođe sve više napreduje i budući da su riba i morski plodovi takođe tipični za Italiju, ovom sektoru poklanjamo veliku pažnju.

Što se tiče drugih sektora, situacija je uglavnom stabilna. U sektoru piva sve je više učesnika iz čitavog sveta. Pojavio se mali problem sa nekim velikim internacionalnim kompanijama. Naime, sajam je želeo da u velikoj meri podrži razvoj malih i srednjih preduzeća, pa im je dozvolio da se predstave na ovakvim manifestacijama i tako im omogućio da se obrate široj javnosti. Međutim, sada imamo nekoliko velikih igrača koji odbijaju da dođu na sajam i da izlažu uporedo sa malim firmama koje imaju kvalitetne proizvode i zato se ovde pojavljuju računajući na finansijsku pomoć organizacije. U Italiji, kao i u mnogim drugim zemljama, velike grupacije pokušavaju da eliminišu postojeću distributivnu mrežu kako bi organizovali sopstvenu. Dakle postoji veliki konflikt u trgovinskoj strukturi, a sajam nikako ne podržava takvu politiku velikih kompanija.

Stoga ove godine na Pianeta birra neki od njih nisu učestvovali, na primer Heineken, koji je prošle godine imao ceo jedan paviljon. Na našem sajmu prehrane postoje tipični italijanski proizvodi koji se ne mogu naći ni na Anugi ni na Sialu, koji važe za najveće svetske sajmove, ali koji pre svega imaju internacionalne proizvode. Italija je domaćin još jednog velikog sajma, Cibusa u Milanu, koji je više okrenut trejdu, pa se pomalo razlikuje od sajma u Riminiju. Sem toga, svi znamo da i firme imaju različite podele, tako da su neke više okrenute HoReCa sektoru, a neke pak distribuciji, što je jedna od odrednica prilikom odabira sajmova na kojima će učestvovati.

S obzirom na sve to, kako vidite razvoj sajamskih aktivnosti u Evropi, prvenstveno jugoistočnoj?

– Ovo je specijalizovani sajam malih i srednjih preduzeća koji se obraća prvenstveno zaposlenima u restoranima, kafeima, prehrambenim radnjama itd. Prema našem mišljenju, ovakvi sajmovi mogu biti od velike pomoći razvoju distributivne mreže proizvoda jedne zemlje čije tržište treba ponovo da zaživi. Možda zemljama koje imaju veliku i razrađenu distributivnu mrežu ovakav sajam nije mnogo interesantan, ali mislimo da je balkanskim zemljama ovakav način poslovanja veoma privlačan. Da li smo u pravu ili ne, videćemo posle reakcije tog tržišta, a za to je potrebno vreme.

Da li je ovakva vrsta povezivanja isplativa poslovnom svetu, odnosno da li on od toga ima neku konkretnu korist?

– Činjenica da sajam poseti više od 100.000 ljudi, za firme koje učestvuju na njemu vrlo je pozitivna. Kao što sam već spomenuo, sajam se trudi da pomogne mala i srednja preduzeća. Jedini problem nas i naših saradnika iz drugih zemalja jeste pronalaženje i dovođenje što više ljudi iz struke. Ispred sajma se mogu videti oni ružni šatori gde se zapravo vrši preselekcija mladih koji bi želeli da uđu da probaju nove proizvode, jer na sajam ne može da uđe svako. Imamo i ulaznice od 30 evra za posetioce koji nisu iz struke. Firmama dajemo ulaznice po mnogo nižim cenama, koje one daju svojim zaposlenima. Zatim, u celoj Evropi imamo 15 saradnika koji su podeljeni po regionima i koji nam dovode stručnu publiku i u sredinama u kojima žive animiraju ljude da dođu i posete naš sajam, trude se da obaveste stručnu javnost o njemu. Dakle, cilj nam je kvalitet pre nego kvantitet i mislim da je to dobitna kombinacija za uspeh jednog sajma.

Kakav je bio razvojni put sajma u Riminiju i šta su bile najveće prepreke koje je trebalo savladati na tom putu?

– Sajam u Riminiju nastao je posle Drugog svetskog rata, oko 1950. godine, jer je tokom rata u potpunosti uništen. Prve manifestacije održane su već polovinom 19. veka i odnosile su se na turizam, ali imale su zanatsku strukturu, a ne industrijsku. Tačnije, četrdesetih godina 19. veka, velike firme sa severa slale su decu svojih radnika u dečja odmarališta koja su se nalazila na plaži, tako da se može reći da je posle Drugog svetskog rata upravo to prouzrokovalo rađanje ideje da se organizuje sajam koji bi podržao ponovno stvaranje turističke industrije koja je cvetala još pre rata. Sajam kao fizička struktura nastao je 1968. godine na starom mestu i imao je 35.000 metara kvaratnih. Bio je to sajam turizma, hotelijerstva, ali i prehrane i prehrambene tehnologije. Kasnije, 1971. godine, struktura ostaje ista, ali se zanat deli na tehnologiju i prehranu.

Tako je nastala internacionalna manifestacija MIA, koja je prvih 15 godina, iz godine u godinu imala sve veći uspeh. Naime, mi imamo turističku sezonu koja traje od marta do septembra. Ideja je bila da se hrana za ugostiteljske objekte naruči na samom početku godine, čime bi se blokirala cena koja bi zbog inflacije tokom godine bila mnogo veća. Zbog toga su mnoge velike firme bile zainteresovane da učestvuju na sajmu. Kasnije su se stvari dosta promenile sa prelaskom na evro, što se dogodilo i u drugim zemljama. Vremenom smo se preselili ovde gde smo danas, a u starom prostoru održavaju se kongresi. U poslednjih sedam godina drastično smo promenili koncept jer se i u samom načinu života mnogo šta promenilo.

Italijani su iz korena izmenili svoje navike. Jede se dosta van kuće (kod kuće se danas u proseku jede samo jednom dnevno), pa se sve više traže proizvodi koji su prilagođeni vankućnoj potrošnji. Zato MIA sve više stavlja akcenat na ugostiteljstvo i hotelijerstvo. Treba naglasiti da imamo izuzetan tim stručnjaka koji je znao šta, na koji način i u kom trenutku treba uraditi. Moguće je da na istom ili sličnom mestu, neki drugi ljudi ne bi na isti način shvatili potrebe tržišta i samim tim ne bi ni postigli ovakav uspeh. Činjenica je da ljude iz ovog dela Italije odlikuje kreativnost, a pošto u pogledu prirodnih lepota zaostajemo za tirenskom obalom i Sardinijom, preostaje nam da ulažemo u ekonomiju i na taj način im pariramo.

Kako vidite razvoj jugoistočne Evrope uopšte?

– Kao što sam već rekao, mi taj deo Evrope posmatramo sa velikim interesovanjem. Ekonomija je u potpunosti globalizovana i granice više nemaju smisla. Trebalo bi da ulažemo u razvoj ovog regiona prema određenim kanonima, jer svaka zemlja ima svoju tradiciju i običaje. Danas postoji potreba da se stvore uslovi da bi se ponovio ekonomski razvoj koji može biti od velikog značaja. Uslovi već postoje jer svi idemo ka evropskoj integraciji, što znači uklanjanje granica. A mi želimo da stignemo u zemlje jugositočne Evrope. Bili smo i u Bugarskoj i u Rumuniji. Situacija nije baš sjajna zbog trenutnih ekonomskih uslova. Ono s čim smo se susreli u Srbiji jeste velika želja da se napravi jedan novi proizvod koji bi bio u stanju da privuče, da stvori i razvije drugačiji odnos sa zemljama sa kojima se Srbija graniči. Firme su blizu, nema ih tako puno, treba samo znati pronaći ih i uslužiti u ovom vrtoglavom razvoju koji Evropa danas podstiče. Naravno, svaki uspeh nosi i puno prepreka. Mi smo to videli kada smo sa lire prešli na evro. Efekat koji se ne oseti u istom trenutku, ali je tu, prisutan, nosi svoje posledice. To je neizbežan uticaj razvoja.

Da li italijanski poslovni svet želi da sarađuje sa jugoistočnom Evropom?

– Svakako da postoji velika zainteresovanost. Ovaj region je veliki izvor sirovina. Poznajemo mnoge Italijane koji nemaju veze sa sajmom, a koji su pokrenuli neki posao u Srbiji. Oni nam kažu da smo mi Italijani veoma popularni u Srbiji i da imamo dobar imidž u poređenju s drugim zemljama. U turizmu, recimo, ima dosta prostora za rad, pogotovo kad su u pitanju hotelski kapaciteti. Jasno je da su svakom tržištu koje naglo raste potrebni zakoni. Ove zemlje nose određeni rizik, rizično je investirati u njih. Mi smo dosta prisutni u Rusiji, koja je uvek rizična, ali se nadamo da se ide ka poboljšanju situacije. Želimo da razmišljamo u pravcu razvoja sajma i industrije, a sa tog aspekta Beograd nam je veoma privlačan. Želimo da razvijemo sajmove u kojima su oni u Riminiju i Bolonji lideri.

Kakve aktivnosti sprovodite između dva sajma, prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg, kako se pripremate?

– Pre svega, uvek anketiramo i posetioce i izlagače. Ankete se rade po principu slučajnog uzorka. Najbitnije je da i izlagači i posetioci znaju da raspolažemo povratnim informacijama od stručnih ljudi koji su prisutni na sajmu. Svaki sajam ima svoj glavni proizvod oko koga se okupljaju drugi i tako stvaraju homogenu manifestaciju, kao i tim koji se njom bavi. Sami radimo i marketing i prodaju. Oko 50 odsto našeg prometa potiče upravo od naših ličnih sajmova, a imamo i nekoliko gostujućih. U ovakvom načinu poslovanja, s obzirom da imamo 27 sajmova tokom godine, jedini problem je to što treba da budemo stručnjaci u 27 oblasti. Zato često imamo konsultante. Bitno je samo pronaći eksperte za određene oblasti. Ove godine smo, na primer, imali sajam dragog kamenja i tu su nam savetnici bili zaista neophodni.

Da li vam je poznat broj posetilaca i koliki je udeo stranaca?
Da li dolaze i kakve su njihove impresije?

– Prva dva dana posećenost je bila izuzetno velika, trenutno nemamo podatak koji je broj u pitanju. Što se tiče stranih firmi, nekoliko velikih kompanija ove godine odustalo je zbog drugih velikih sajmova. Međutim, mislim da će sledeće godine ponovo doći kod nas. Ima firmi iz dosta različitih zemalja, a njih uglavnom dovodi naših 15 saradnika koji su svuda po Evropi. Prednjače Francuzi i Nemci, ali s njima je svakako i mnogo lakše sarađivati nego sa zemljama koje tek počinju da se razvijaju. Poslednje tri godine primetno je uvećana poseta balkanskih zemalja. One su veoma zainteresovane za saradnju, ali se često na tome zaustavljaju. Potrebno je puno pregovaranja da bi se postigli konkretni rezultati.