Pogrešna agrarna politika države

Subvencionišemo pogrešne stvari jer stimulišemo izvoznike, a ne proizvođače. Sredstva za te namene jesu ograničena, ali kada je već tako, onda treba da se pomogne onima koji imaju i obrađuju zemlju. Ne treba subvencionisati proizvođače veštačkih đubriva ili uvoznike, pa da onda njihovi proizvodi završe u prodavnicama umesto na njivama

Najava da bi Srbija ove godine od izvoza poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu mogla da zaradi i do dve milijarde dolara još jednom je potvrdila ono što se već dugo i dobro zna – da smo zemlja koja je i po svojim prirodnim i po svojim geografskim osobinama predodređena da proizvodi kvalitetnu hranu.

Ipak, uprkos tome što država poslednjih godina izdvaja određena sredstva za podsticanje poljoprivredne proizvodnje, čini se da ta pomoć nije dovoljna niti sistemski dobro postavljena, tj. da se usmerava prema pogrešnim subjektima.

O perspektivama srpske poljoprivrede, šansama naših proizvođača i njihovih proizvoda na sve konkurentnijem regionalnom i svetskom tržištu, za Market govori Milan Grgurević, generalni direktor Delta agrar Groupa.

– Pokazali smo da kao zemlja ne znamo da pravimo automobile i televizore, ali hranu znamo da proizvodimo jer imamo odlične klimatske uslove za to, pogodno zemljište i velike potencijale kao što su termalne vode za podizanje plastenika i blizina stranih tržišta. Ukoliko to ne uradimo, i napori pojedinih kompanija koje već godinama angažuju najbolje konsultante za proizvodnju, kvalitet i izvoz, biće uzaludni.

Pitanje je zapravo koliko je neko moćan ili nemoćan da nešto učini. Činjenica je da se propisi i uredbe kojima se reguliše oblast poljoprivrede donose, ali i ukidaju veoma brzo, često i posle svake promene vlade. Nažalost, strateški se ništa ne planira.

Budžeti za podsticaje u poljoprivredi su mali i verovatno ne mogu da budu veći, ali je, takođe, činjenica i da nema nijedne države u zapadnoj Evropi koja svake godine ne obezbeđuje subvencije svim poljoprivrednim proizvođačima, bez obzira na to kojom se kulturom i u kom obimu bave.

A da bi se neko ozbiljno bavio poljoprivrednom proizvodnjom, mora da bude u prilici da dobije zemljište u dugotrajni zakup, a ne kao kod nas, gde su se licitacije za zakup državnog zemljišta pretvorile u nešto drugo. Cena najma hektara takvog zemljišta dostiže 300–500 evra po godini.

Praktično, jedina kultura koja to omogućava jeste šećerna repa, ali je loše što zemljište na kome se ona sadi mora da se odmara od tri do pet godina kako bi se obnovio njegov potencijal.

Sledeće godine to zemljište niko neće uzeti u najam za pšenicu na primer, jer je subvencija za hektar njene proizvodnje manja od 150 evra, dok u Hrvatskoj iznosi oko 300 evra, odnosno 400 evra po hektaru za ekološku proizvodnju.

Znači li to da je naš sistem subvencionisanja loše postavljen? Kako bi ga trebalo organizovati?

Subvencionišemo pogrešne stvari jer stimulišemo izvoznike, a ne proizvođače. Sredstva za te nemene jesu ograničena, ali kada je već tako, onda treba da se pomogne onima koji imaju i obrađuju zemlju. Poljska, na primer, subvencioniše proizvodnju jabuka sa 10 centi po kilogramu, za početak proizvodnje daje kredite na 20 godina osobama mlađim od 40 godina, i odobrava im grejs period uz malu kamatu.

Kod nas je sve to prepušteno individualnoj inicijativi, a malo ljudi ima dovoljno sredstava da se upusti u takav posao, posebno zato što je kod jabuka, na primer, potrebno da prođu dve-tri godine od sađenja do početka ubiranja plodova. U tom periodu neophodno je ulagati i u zaštitu zasada, ali i u kapacitete za sortiranje jabuka, njihovo pranje i čuvanje.

Da li je možda naša šansa u izvozu proizvoda viših faza prerade, a ne sveže i sirove robe?

Mislim da ne bi trebalo da ulazimo u pokretanje neke skupe proizvodnje kada veoma lepo možemo da poslujemo s onim za šta ovde postoje izvanredni prirodni uslovi. Naravno, treba pratiti trendove i unapređivati poslovanje, ali mislim da su neprerađeno sveže voće i povrće naši aduti, posebno što nam blizina evropskog tržišta i nezagađena okolina omogućavaju da te proizvode relativno lako plasiramo po povoljnim cenama. Naravno, Srbija je pogodna i za proizvodnju kukuruza.

Da li vezivanti male proizvođače za velike sisteme?

Delta agrar danas ima 2.000 kooperanata koji su vezani ugovorom o zajedničkoj proizvodnji, za deo povrća i jabuke, ali nemamo dugogodišnje ugovore jer postoji problem finansiranja pomenutog perioda od dve-tri godine dok rod ne stigne na urod.

Delta agrar daje kooperantima ono što je potrebno za podizanje zasada, a ulaganje se može vratiti kroz otkup roda. Ipak, ni mi, kao ni druge slične kompanije, ne možemo na sebe da preuzimamo ulogu banke i finansiramo kompletan razvoj individualnih gazdinstava.

Što se tehnologije i tehničke podrške tiče, tu svako može da računa na našu otvorenost i spremnost da svoje znanje podelimo. U narednom periodu ponudićemo i genetski materijal za stočarsku proizvodnju, a svima nudimo mogućnost da preko naše distributivne mreže izađu na domaće i strano tržište.

Može li takva ponuda da pomogne da se unapredi odnos s individualnim poljoprivrednim proizvođačima?

Zbog svih mera koje planiramo da preduzimamo sledećih nekoliko godina, očekujemo povećanje broja kooperanata. Cilj Delta agrara nije da ima hiljade hektara pod jabukom ili nekom drugom kulturom, već da sopstvene kapacitete razvija do određene mere kako bi kao dobar primer poslužili onima koji hoće da rade.

Takvima želimo da pokažemo da umemo da proizvodimo voće, povrće, meso i druge prehrambene proizvode vrhunskog kvaliteta da bi nas oni sledili. Ranije, dok nismo imali ozbiljnu proizvodnju, mogli smo samo da obilazimo ljude i pričamo im šta planiramo da radimo. Sada činimo to isto, obilazimo ih, pričamo im, ali imamo šta i da pokažemo.

Šta možete da im ponudite?

Kompletnu pomoć i podršku u repromaterijalu, tehnologiji, tržištu. Svojim kooperantima omogućavamo i da posete slične proizvodne kapacitete u inostranstvu i uporede uslove pod kojima oni rade sa uslovima u Srbiji. Ipak, sigurno je da firme koje se bave proizvodnjom samo u jednoj oblasti neće preživeti buduću konkurenciju i uslove pod kojima će se hrana proizvoditi, pa je dobro na vreme se pripremiti i raširiti oblast poslovanja.

Koliko su ljudi u Srbiji spremni i zainteresovani da uđu u kooperantski odnos s velikim proizvođačima?

Činjenica da stalno povećavamo broj kooperanata pokazuje da su ljudi zainteresovani da unaprede svoj nivo znanja, ali i onog u srpskom agraru uopšte. Iako mnogi ne misle tako, kompanija Rudnap, koja je nedavno počela da podiže velke plantaže jabuka, nije naš konkurent.

Za nas je to dobar primer koji pokazuje da tako nastaje prepoznatljiv srpski brend. Ako imate prepoznatljiv kvalitet samo na dva mesta u Srbiji, to nam neće omogućiti da stvorimo prepoznatljiv proizvod, već on mora da se razvija na čitavoj teritoriji zemlje i da ima što više srpskih proizvođača.

Zašto je važno geografsko poreklo proizvoda?

Srpska jabuka, na primer, otvara vrata ruskog tržišta jer je tamo ranije postojalo ubeđenje da je to nešto kvalitetno. Ipak, tokom 2007. i 2008. godine, u vreme kada je bio zabranjen izvoz jabuka iz Poljske u Rusiju, umesto da tu šansu iskoriste, naši su na rusko tržište slali sve i svašta, pa smo brzo izgubili imidž.

Uz velike napore uspeli smo da tokom 2008. godine izvezemo u Rusiju 20.000 tona jabuka, a već 2009. oko 40.000 tona. Ipak, ako se zna da je ruskom tržištu godišnje potrebno oko 700.000 tona jabuka iz uvoza, onda vidimo kolike su nam mogućnosti i da nismo uspeli tamo da se pozicioniramo. Drugo, moramo da budemo svesni da rusko tržište traži kvalitet.

Koja su perspektivna tržišta za srpske agrarne proizvode?

Uglavnom govorimo o ruskom tržištu zbog ugovora koji su potpisale dve zemlje. Da biste napravili brend na ruskom tržištu, morate biti prisutni u 15-20 najvećih trgovinskih lanaca tokom cele godine i s količinom koja potpuno zadovoljava njihove potrebe. Srbija je sada prisutna u pet trgovinskih lanaca, i to samo s delom potrebnih količina.

Ipak, sa ovim cenama i obimom proizvodnje ne možemo da budemo konkurentni ni na jednom tržištu. Da biste se pojavili na nekom tržištu kao ozbiljan snabdevač, morate da imate potrebne količine robe jer ne smete doći u situaciju da ne možete da odgovorite na porudžbinu.

Kakav je kvalitet hrane u Srbiji?

Generalno, veoma je dobar, kao i ponuda. Za ono što na tržište dolazi preko Delta agrara mogu da garantujem da je kontrolisano od početka do kraja procesa. Kroz svoju maloprodajnu mrežu Delta Maxi činimo sve da popravimo ponudu, održimo dobar kvalitet i bezbednost hrane.

Značajno je i to što smo, kao sistem, maksimalno uspeli da ponudu sveže hrane sa zelenih pijaca prebacimo u kontrolisane uslove u prodavnicama. S druge strane, potrošače sa zelenih pijaca odvlačimo od nakupaca kojima nije važno šta prodaju i trudimo se da ih animiramo da kupuju bezbednu hranu.

Potrošači će uskoro na svakom pakovanju voća i povrća u objektima Maxija moći da pročitaju ime proizvođača kooperanta od koga smo neku robu otkupili.

Tekst: Zoran Knežević
Foto: Dragana Đorović