Mlekarstvo je zahtevan posao
Nadzor nad proizvodima ove mlekare sprovodi Veterinarski institut u Zrenjaninu i inspekcija dolazi svake dve nedelje, vade se brisevi zaposlenih, rade bakteriološke analize mleka i drugih proizvoda, a neke analize obavlja i Tehnološki fakultet u Novom Sadu
Priča porodične firme Mlekoprerada iz Elemira kraj Zrenjanina počela je pre dvanaest godina kad je vlasnik Karlo Zekić, sa suprugom Vojislavom, na njenom porodičnom imanju otvorio mlekaru i počeo da proizvodi jogurt. Kako je vreme prolazilo, osim jogurta Mlekoprerada je proizvodila i sir, a kasnije, posle kupovine homogenizatora, i pavlaku, tako da su to danas tri osnovna proizvoda te porodične firme. S vremenom se u posao uključio i sin Predrag i danas osim porodice Zekić u Mlekopreradi radi još petoro ljudi.
– Ja sam, inače, po struci kuvar i pre sam radio kao majstor za roštilj u hotelu Vojvodina u Zrenjaninu, ali sticajem okolnosti, ušao sam u ovaj posao. Počeli smo s jogurtom, a kasnije se proširili na sir i pavlaku. Uzimamo mleko samo iz Elemira, od proverenih proizvođača, a s nekima od njih radimo već deset godina. Plaćamo im sutradan. Mleko nam stiže dva puta dnevno, ujutro i uveče između šest i sedam sati.
Čim bude doneto, ide u separator, a zatim u paster, nakon čega se radi zasejavanje mleka jogurtnim kulturama koje su mahom iz Danske i Bugarske i zatim ide fermentacija. Posao je miran, radnici sve završe do deset sati ujutro i idu kući. Mi ostajemo ovde i kontrolišemo, moja supruga stavlja proizvode na hlađenje, a radnici ponovo dolaze u pet posle podne da pakuju. Sve to bude završeno do osam uveče, a ujutro sin Predrag razvozi proizvode u maloprodaju. Od muže do prodavnice prođe jedan dan – priča za Market Karlo Zekić.
Proizvode plasiraju uglavnom u Zrenjaninu i okolinim mestima, s maloprodajnim lancem Gomexom sarađuju od samog početka na, kako kažu, obostrano zadovoljstvo, a takođe i sa Gerontološkim centrom, školama, pekarama... Prvi su u tom kraju pakovali jogurt u plastične boce i kese, a pošto je jogurt u plastičnim kesama jeftiniji, to im je i najpopularniji proizvod. Ambalažu nabavljaju sa raznih strana, čašice iz Zrenjanina, kese iz Beočina, poklopce iz Subotice...
– Odavno sam uveo visoke standarde u proizvodnju, već osam godina imam vazdušne zavese na vratima u mlekari, uveo sam i separator za odmašćivanje otpadnih voda, tako da kad sam zvao konsultantsku kuću da mi pogleda proizvodnju za uvođenje HACCP-a, skoro ništa novo nisam morao da uradim. Nije nam važna količina proizvoda već kvalitet – kaže Zekić.
Prema njegovim rečima, tehnologija je poznata, recepte su s vremenom menjali, po sopstvenom ukusu i iskustvu, a finese su, u stvari, najbitinije za proces proizvodnje.
Kada su 2005. godine izašli sa tri proizvoda na Novosadski sajam, za sitan sir su dobili Veliku zlatnu medalju, za pavlaku Zlatnu, a za jogurt Srebrnu medalju. Posle toga više nisu izlagali na sajmovima jer su osvojili te tri nagrade i smatrali da je dosta.
– Medalje su bile velika satisfakcija, mada nisu uticale na prodaju, roba nam se uvek isto prodaje. Mnogi su nas pitali da li u Jogurt 5+ stavljamo brašno, jer je veoma gust, a mi proizvode pravimo od potpuno svežeg mleka, jer kad imate dobru sirovinu, možete imati i dobar proizvod – objašnjava Zekić.
Nadzor nad proizvodima sprovodi Veterinarski institut u Zrenjaninu i inspekcija dolazi svake dve nedelje, vade se brisevi zaposlenih, rade bakteriološke analize mleka i drugih proizvoda, a neke analize obavlja i Tehnološki fakultet u Novom Sadu.
Sami proveravaju antibiotike u mleku, proteine, kiselost, jer ako je neko alergičan na to, može da ima teškoća, a naročito paze jer plasiraju proizvode u školama. Pet litara takvog mleka može da upropasti celu proizvodnju. Imaju i kombi za distribuciju sa kontrolisanom temperaturom pošto je za mlečne proizvode veoma važno da se temperatura ne menja.
Što se ekonomske krize tiče, Karlo kaže da nije uzimao kredite za proizvodnju jer uglavnom ne želi da je proširi. Plaćanje je ionako problematično i više ih zanima poboljšanje kvaliteta proizvoda.
– Dobro sarađujem sa prodavnicama i poljoprivrednim proizvođačima, ako neko i kasni sa plaćanjem, uvek imam rezervu, ne idem da kupujem stanove, nemam satisfakcije da vozim mercedes, smatram da je bolje raditi svojim parama. Ponedeljkom i četvrtkom ja vozim robu i često vidim ljude kako čekaju moj jogurt, jer neće da kupe drugi, što mi je veoma drago.
Nemam želju da širim proizvodnju, jer bih morao više ljudi da zaposlim i da nabavljam više sirovina. Ovako nam je mirno, možemo da ostvarimo svoje plate, kad se ujutro sve završi, preko dana smo slobodni. Mi mali proizvođači uvek možemo da nađemo mesto pod suncem – smatra Zekić.
Ponedeljkom i četvrtkom ja vozim robu i često vidim ljude kako čekaju moj jogurt, jer neće da kupe drugi, što mi je veoma drago. Nemam želju da širim proizvodnju, jer bih morao više ljudi da zaposlim i da nabavljam više sirovina. Ovako nam je mirno, možemo da ostvarimo svoje plate, kad se ujutro sve završi, preko dana smo slobodni
Proizvodnja se nalazi u Elemiru na Vojislavinom starom porodičnom imanju. Zekići su godinama putovali iz Zrenjanina u mlekaru da bi na kraju sazidali i kuću u kojoj danas žive. Iako je miran, posao ipak zahteva konstantno prisustvo nekog od dvoje supružnika.
Moramo stalno da budemo ovde, jer šta će ovi ljudi koji nama prodaju mleko ako mi odemo na dve nedelje? Nismo dvanaest godina išli na odmor. Ko radi u mlekari, zna koliko je to zahtevan posao – zaključuje Zekić.
Tekst: Bojana Ilić, Foto: Dragana Đorović
