Kad je 1993. godine otvorila prvu mlekaru na porodičnom imanju u selu Granice, porodica Vukadinović iz Mladenovca bila je među prvim privatnim mlekarama u zemlji. Prvi proizvod bio im je jogurt na točenje. Počeli su sa pedeset litara dnevno da bi danas prerađivali pedeset tona na dan. Prva fabrika nalazila se u preuređenoj porodičnoj kući tipičnoj za Šumadiju, a 2005. podigli su fabriku po svim svetskim standardima koja zauzima 4.000 metara kvadratnih.

– I danas nam je proizvod po kome nas svi znaju jogurt. Naravno, u asortimanu imamo i kratkotrajno mleko, kiselo mleko, jogurt lajt, pavlaku, fetu, krem sir, kačkavalj i dimljeni kačkavalj, za Kolubaru pravimo punomasni jogurt, za pekare sitan sir, a planiramo da do kraja godine na tržište izađemo i s dugotrajnim i čokoladnim mlekom – objašnjava za Market Svetlana Vukadinović, vlasnica mlekare. 

Porodica Vukadinović u posao je uložila oko pet hiljada nemačkih maraka i započela ga s troje-četvoro radnika. Ideja o mlekari potiče od Svetlaninog supruga Dragana Vukadinovića, koji je oduvek voleo proizvodnju, dok je Svetlana prvih desetak godina radila kao medicinska sestra i tek se kasnije uključila u posao mlekare. 

– Polako smo proširivali proizvodnju, nismo uzimali kredite već smo sve radili sopstvenim sredstvima. Proizvode smo distribuirali u Mladenovcu i Beogradu i radili smo s Klasom. Međutim, onda se kod njih promenio direktor i preko noći su nam otkazali sve porudžbine, uopšte ih nije interesovalo šta ćemo mi s mlekom, otkupom, radnicima. Kad Dragan tada nije dobio infarkt, nikad neće. Svi radnici ostali su uz nas bez obzira na probleme, a mi smo odlučili da više ne radimo s velikima – kaže Vukadinovićeva. 

Danas uglavnom sarađuju sa STR-ovima u Mladenovcu, Aranđelovcu, Topoli, Smederevu, Požarevcu, Smederevskoj Palanci, Obrenovcu, Beogradu, Pančevu... Za DIS rade robnu marku Dobro.

Mleko svakodnevno otkupljuju od poljoprivrednih proizvođača iz više okolnih sela, u prečniku od oko šezdeset kilometara. S njima već dugo sarađuju, a reč je pretežno o manjim farmama sa pet-šest krava, mada ima i onih sa oko trideset. 

– S poljoprivrednim proizvođačima imamo dobar, stalan odnos, isplaćujemo u roku od petnaest dana, što je veoma retko u Srbiji, i ne radimo kompenzacije – kaže Vukadinovićeva.

U prodavnicama povremeno organizuju i prezentacije s degustacijama, i pokazalo se da jogurt može da utiče na promet, dok je sir skuplji proizvod, svi će ga probati, ali ne i kupiti. 

Što se ambalaže tiče, sarađuju s fabrikama Hipol iz Odžaka, i to još od početka, zatim s Tetrapakom i Alpakom, a imali su u planu i promenu ambalaže, ali su zbog ekonomske krize na kraju odustali od toga jer bi se cena proizvoda drastično povećala.

Kriza se osetila kod svih, od potrošača do vlasnika prodavnica. U Granicama i dalje rade na proširivanju, jer kako kažu, koliko god novih radnji da nađu i uđu sa svojim proizvodima, toliko starih izgube. Uvek su u riziku kad ulaze u novi posao jer sistem omogućava da vlasnici STR-ova zatvore prodavnicu, ne plate poručenu robu, pa otvore novu, a proizvođač nema načina da naplati izdatu robu.

– Takse za suđenje sada su neverovatno visoke, tako da počinjemo da odustajemo od tužbi i naplata jer nas to mnogo košta. Mi plaćamo sirovine, ambalažu, zaposlene, PDV moramo da platimo kad prodamo robu, bez obzira na to da li ćemo uspeti i da je naplatimo. Često se dešava da s nekim dobro sarađujemo prva tri-četiri puta, a onda on prestane da nam plaća. Pošto je kod nas snabdevanje svakodnevno, ako se ne plati odmah, dug se brzo nagomila. Sad gledamo preko Narodne banke da li je prodavnica u blokadi, raspitujemo se kod kolega kako ko plaća, snalazimo se – kaže Vukadinovićeva. 

Novu fabriku sazidali su 2005. godine i uveli standard ISO:22000 koji objedinjuje i HACCP i ISO:9001. Zahvaljujući tim standardima, moguće je pratiti proizvod gotovo do krave od čijeg je mleka napravljen. Kako kažu, sistem je dobar, ali je papirologija ogromna. Zaposlenih u fabrici ima 115, a poslovnih saradnika kao što su farmeri, dobavljači, distributeri, vlasnici radnji i drugi, imaju oko četiri hiljade. Svi kamioni za prevoz robe imaju ugrađeno hlađenje, a sveže mleko u fabriku se doprema svakog jutra. U roku od 24 sata ono je spremno za distribuciju. Sve prodavnice koje prodaju proizvode mlekare Granice dobijaju brendiran frižider za robu.

– Uvek smo imali pohvale potrošača i oni su naša glavna preporuka. Mi nemamo novca da se reklamiramo u medijima, a izlazimo na sajmove etno hrane da nas ljudi vide – kaže Vukadinovićeva.

U Mlekari Granice trude se da prate želje potrošača, tako da su u nekoliko navrata sami sproveli ankete u većini STR-ova u kojima plasiraju svoje proizvode. Tako su i došli do zaključka da bi trebalo da počnu proizvodnju dugotrajnog i čokoladnog mleka, dok za voćne jogurte uopšte nije bilo interesovanja. Svi njihovi distributeri imaju obavezu da osim na isporučivanje proizvoda pažnju obrate i na poslovanje prodavnica za koje su zaduženi. 

— Nekad poznate državne firme iz Mladenovca, kao Petar Drapšin ili Jugoazbest, više ne rade, ostali smo samo mi. Kad u Mladenovac dolaze političari, naši ljudi iz opštine obavezno ih dovode ovde, da nas pokažu, kao da smo državna fabrika. Tajna našeg uspeha jesu kvalitetan proizvod i ljudi koji rade ovde. Mi imamo saradnike koji su s nama počeli pre osamnaest godina. Smatram da je važno da svi imamo isti cilj, da imamo ideje i ljude koji će ih sprovoditi – zaključuje Svetlana Vukadinović.