Među prvih pet ljudi koji su u Novom Sadu i okolini postali vlasnici samostalnih trgovinskih radnji bio je i Zdenko Grulović. Davne 1987. godine on je otvorio prvu prodavnicu Majur 87 u Petrovaradinu. Bilo je to drugačije vreme. Tada nisu postojali današnji trgovinski lanci i roba se, kako za Market priča Grulović, kupovala u velikim sistemima, poput Centro Slavije ili Zvezde, a oni su svojim maloprodajama i privatnim vlasnicima radnji robu davali isključivo po istoj ceni i pod istim uslovima. Danas je, međutim, situacija sasvim drugačija.

– Za nas, kao spoljne kupce robe kod velikih lanaca, važi cena mnogo viša od one koju za istu robu plaćaju njihove maloprodaje. I kako onda da im budemo konkurentni? Čak i ako avansno sve platimo, ne možemo da imamo iste cene kao lanci. To nam je izuzetno otežavajuća okolnost – ističe Grulović.

Četiri godine posle otvaranja prvog STR-a porodica Grulović otvorila je veleprodaju u blizini Vršca, gde su imali i hladnjaču za sireve i suhomesnate proizvode. Početkom 1997. godine, međutim, u Pančevu je otvoren diskont Rodić s nižim cenama, zbog čega su veleprodaju morali da zatvore, iako su imali više od 400 stalnih kupaca. Nastavili su da se bave maloprodajom i ušli i u posao s pekarstvom, ali su zbog spore naplate od toga odustali posle dve godine. Danas porodica Grulović ima šest radnji, tri u Petrovaradinu i tri u Novom Sadu. Objekti imaju od 50 do 100 kvadratnih metara, a samo od početka ove godine otvorena su tri nova.

– Otvorili smo, u stvari, četiri nove radnje, ali smo jednu od njih vrlo brzo zatvorili zbog lošeg poslovanja. Nismo mogli da verujemo da je baš ta radnja najlošije radila, s obzirom na to da je bila na odličnoj lokaciji, u centru Novog Sada, i da smo u nju uložili najviše, opremivši je najsavremenijom opremom. Ispostavilo se da je glavni problem bio u tome što u okolini živi veliki broj studenata, zbog čega u januaru i februaru skoro da i nije bilo kupaca, a isto se ponovilo i u julu i avgustu. Osim toga, više od 50 odsto pazara ostvarivali smo na prodaji cigareta i odlučili smo da se nastavak rada pod takvim uslovima ne isplati – ističe Grulović.

Opremu iz te radnje iskoristili su da renoviraju njihov stari objekat u blizini Petrovaradinske tvrđave, u kojem police nisu menjane više od petnaest godina, a ni ostala oprema nije skoro obnavljana. Ulaganja koja su odvojili za otvaranje novih objekata u ovoj godini, prema rečima našeg sagovornika, iznosila su između 7.000 i 8.000 evra po objektu. S druge strane, nisu želeli da kasne s plaćanjem robe, što je predstavljalo dodatni izdatak.

Glavni dobavljač s kojim Grulović sarađuje jeste Univerexport. Kada je reč o direktnim dobavljačima, Grulović kao prvi uslov saradnje s njima postavlja to da oni ne smeju da nameću robu. Smatra da dobavljači treba da ponude robu za kojom postoji potražnja i da dostave samo onu količinu koja je dogovorena sa šefom radnje.

Uzimanjem samo one robe koju mogu da prodaju i samo onoga što je neophodno, uspeli su, kako kaže, da amortizuju gubitke nastale pošto je supermarket jednog velikog lanca otvoren blizu njihove prve radnje u Petrovaradinu. Gubili su zbog toga i po dva ili tri miliona dinara mesečno, ali uspeli su da se izbore. Konkurencija, međutim, nije njihov jedini problem. Tu je i pad životnog standarda stanovništva, što je za male trgovce bio najjači udarac.

– Otkako je nastupila kriza, naše glavno oružje je ušteda troškova. Odlučili smo da umesto pet različito brendiranh frižidera u objekte postavimo po dva naša i tako smanjimo račune za struju. I umesto otvorenih frižidera za mleko, koji gutaju struju, sada imamo zatvorene. Smanjenje broja radnika bila je još jedna od glavnih mera štednje, tako da smo broj zaposlenih sa 22 smanjili na 15. Planirali smo da nam i trošak transporta bude što manji i objekti su nam raspoređeni tako da za dostavu robe nema mnogo skretanja – kaže Grulović.
UDRUŽIVANJE

Još 1988. godine Grulović je nekolicini drugih vlasnika maloprodaja predlagao da se udruže i da osnivanjem akcionarskog društva ili zajedničkog preduzeća ojačaju svoje pozicije u gradu.
– Kapital se tada brzo sticao i nije bio problem da nas nekoliko skupi milion maraka da zajedno uzmemo u zakup nekoliko objekata. Mislim da smo tada mogli da započnemo stvaranje jakog privatnog sektora, ali propustili smo šansu. Drugi neuspeo projekat za koji sam se zalagao bilo je stvaranje zajedničkih magacina za STR-ove, koji bi kasnije prerasli u moćne veleprodaje i na osnovu kojih bi danas možda postojao i lanac Unije trgovaca. Ipak, prokockali smo i tu mogućnost – ističe Grulović.

 

Za 25 godina, kako ističe naš sagovornik, nikada nisu imali prekid u radu, njihov račun nikad nije bio u blokadi i nikada ih dobavljači nisu opomenuli da su nešto pogrešno uradili. Plaćanje obavljaju elektronski, tako da sve mogu da prate iz kancelarije.

Grulović ističe i da platne kartice imaju sve veći udeo u prometu njegovih radnji, ali u različitoj meri od objekta do objekta. U nekim radnjama, zbog starosne strukture kupaca, dešava se da prođe samo jedna kartica dnevno, dok u drugim njihovo učešće u prometu dostiže i 15 odsto.

*

Mislim da trgovina mešovitom robom ima svoju budućnost, ali ne u dosadašnjem obimu. Prijatelj koji živi u Briselu pričao mi je da u tom gradu ima na hiljade radnji mnogo manjih od mojih, ali da tamo postoji drugačija državna politika. Ako u jednom kvartu već postoji nekoliko radnji, urbanistički plan ne dozvoljava otvaranje još takvih objekata u okolini. Tako bi trebalo i kod nas da bude – zaključuje Grulović.