Čačanska lepotica

Za započinjanje uzgoja šljive i proizvodnje rakije onome ko se na taj korak odluči bilo bi potrebno mnogo novca, truda i vremena. Naime, onaj ko tim poslom ozbiljno želi da se bavi trebalo bi da ima svoj zasad šljive, a to podrazumeva imanje ili zakupljeno zemljište, zasad voća koji počinje da daje rod tek u petoj godini, drvene kace za prijem šljive, hrastovu burad u kojoj rakija odležava, kazan za pečenje, objekat u kome je sve to smešteno ili podrum za burad

Kada se u Srbiji kaže rakija, onda se uglavnom misli na šljivovicu. Iako moderna vremena donose sa sobom i novu modu u ukusima rakije, pa su tako danas popularne i kajsijevače, kruškovače, višnjevače, medovače, rakije od maline... šljivovica ne samo što je preživela već i čvrsto drži vodeću poziciju na listi želja i ukusa onih koji, pre svega u Srbiji, vole i konzumiraju to žestoko alkoholno piće.

Proizvodnja šljivovice u Srbiji ima dugu tradiciju, a u stara vremena nije bilo srpske kuće koja je držala do sebe a da s jeseni nije pekla svoju rakiju. I danas je pitanje obraza i reda da se gost u kući dočeka i isprati uz čašicu rakije, da se tako ode u prošnju devojke, u svatove, na slavu i veselje, ali i da se popije za dušu pokojnika. Dobra domaća rakija poklon je kome se danas raduje svako ko je dobije, i iako ih na tržištu ima mnogo, retke su one čiji kvalitet niko i ni zbog čega ne dovodi u pitanje.

Jedan od onih koji takvu šljivovicu prave jeste i Dragomir Kovačević zvani Beli, domaćin iz sela Karan, smeštenog na obroncima planina koje razdvajaju Užice od Kosjerića. Beli Kovačević tradiciju pečenja rakije preuzeo je od svog oca Dimitrija Kovačevića, a ovaj od svog tasta Gvozdena Ivanovića, nosioca Albanske spomenice koji je još početkom prošlog veka imao urednu dozvolu nadležnih organa Kraljevine Jugoslavije za proizvodnju i promet rakije.

Dragomir – Beli Kovačević organizaciju proizvodnje rakije morao je da prilagodi zakonskim propisima, pa je tako 2002. godine registrovao poljoprivredno gazdinstvo. U to vreme jedino su registrovani proizvođači rakije mogli da konkurišu kod državnih organa za podsticajna sredstva, a država je na taj način želela da kontroliše i kvalitet i kvantitet proizvodnje tog žestokog alkoholnog pića, posebno posle brojnih slučajeva trovanja velikog broja ljudi rakijom koju su u veoma sumnjivim uslovima pravili i prodavali pojedini nesavesni proizvođači.
Posle pet godina, tačnije 2007, država je propisala da su oni koji žele da prodaju svoj proizvod obavezni da se registruju kao radnja, što je Kovačević i učinio.

– Kao registrovani proizvođači, mogli smo da koristimo podsticajne fondove za povećanje proizvodnje sirovine i unapređenje procesa prerade šljive u rakiju. Tako smo od Fonda za razvoj Srbije uzeli kredit od 26.500 evra koji smo iskoristili za nabavku ambalaže, buradi i opreme. Kamata na taj kredit bila je jedan odsto, a grejs period godinu dana, što je u tom trenutku bilo povoljno. Ispostavilo se, međutim, da smo imali problema da pozajmljeno vraćamo jer je kredit bio vezan za evro, koji je drastično porastao u odnosu na dinar – kaže Kovačević.

Kovačevići trenutno imaju zasad šljive na oko tri hektara, sa kojih pokupe urod od oko 50-60 tona voća. Deo zasada čine stara stabla koja je sadio još Dragomirov otac, ali su na jednom delu imanja posađene i nove sorte voća.

– Stare šljive daju bolji rod i dugotrajnije su, a imaju i veći procenat alokohola. Stara stabla uglavnom su sorte madžarka, koju mi zovemo i požegača, dok su nova stabla sorte čačanska lepotica. Od godišnjeg uroda dobijamo oko pet-šest tona prepeka, što zavisi od kvaliteta voća jer on nije svake godine isti. Voće je boljeg kvaliteta kada ima dosta sunca tokom godine, a za razliku od nekih drugih proizvođača, mi ne zalivamo voćke, jer time postižemo da u voću ostane više alkohola. Naime, kada ima dosta vode, voće je krupnije, ima mnogo više „mesa“, ali time gubi na koncentraciji svega onoga što je u njemu dobro za dobru rakiju – objašnjava Kovačević.

Proizvođači Zlatne doline iz Karana trenutno peku rakiju sa 45 odsto alkohola, a u prodaji se mogu naći destilati iz 1986, 1996. i 2006. godine. U skladu sa starošću su, naravno, i cene, pa se tako flaša najstarije prepečenice od 0,7 l, u originalnom drvenom pakovanju, po veleprodajnoj ceni može kupiti za oko 7.000 dinara.

Da pomenutu cenu opravdava kvalitet rakije koju Kovačevići generacijama proizvode, potvrđuju i brojna priznanja na sajmovima i degustacijama.

Svesni novih trendova u konzumiranju rakije i sve šireg kruga ljudi u Srbiji koji se okreće, ili bolje reći vraća tradicionalnim žestokim pićima, Kovačevići su razmišljali i o proizvodnji rakije od nekog drugog voća, osim šljive. Ipak, ostavili su to, kako kažu, za neka bolja vremena – kada stanu na noge.

– U poslednje vreme najviše rakije prodajemo u beogradskim restoranima, a nedavno smo sklopili ugovore sa OMV pumpama i Mercatorom, tako da će u njihovim prodajnim objektima moći da se kupe naši proizvodi. Kompanije Zlatiborac, 100 posto i Jugohemija, ali i brojne druge, kupuju našu rakiju kao poklon za poslovne partnere. Svim kompanijama koje žele Zlatnu dolinu za te svrhe možemo da odštampamo njihov logo na našoj etiketi, jer želimo da im i na taj način izađemo u susret – objašnjava Dragomir Kovačević.

Svoju rakiju Kovačevići prodaju samostalno nudeći je direktno potencijalnim kupcima ili na sajmovima na kojima je mnogo ljudi čulo za njih. Nije, kažu, bilo lako pridobiti kupce, posebno u Beogradu, jer većina nije ni znala za Zlatnu dolinu, posebno zato što su do 2002. godine Dragomir i njegov otac rakiju uglavnom prodavali na veliko, u buradima. Tako su potencijalni kupci dobijali uzorke na poklon, pa kome se rakija svidela, taj je počeo da je naručuje. Mnogi to i danas redovno čine, a krug onih koji prepečenicu iz Karana žele u svom bifeu sve je širi.

Staklenu ambalažu za svoju rakiju domaćini iz Karana nabavljaju u inostranstvu jer u Srbiji nisu mogli da nađu partnera koji bi bio u stanju da isprati sve njihove zahteve.

– Flaše koje koristimo su iz Nemačke. Tamo koštaju 45 evrocenti po komadu, a mi još toliko moramo da damo državi na ime carine. Osim toga, inspekcija na granici od svakog kontingenta uzima nam po dve flaše i naplaćuje oko 200 evra analizu da staklo nije radioaktivno iako ima sertifikat renomiranih institucija EU o ispravnosti, pa i na radioaktivnost. Drvenu ambalažu pravi nam stolar iz Trstenika koga smo našli posle dugog traženja jer nam se ranije dešavalo da oni koji su nam to pravili ne osuše drvo kako treba, pa se kutija iskrivi ili pukne. Sada smo zadovoljni, a za svaku rakiju, u skladu s njenom starošću, imamo odgovarajuću kutiju – priča Kovačević.

Inače, Kovačevići su u procesu zaštite imena svoje rakije koja naziv Zlatna dolina nosi još od 2002. godine. U to vreme morali su da donesu odluku o imenu proizvoda jer ih je očekivala registracija kao poljoprivrednog gazdinstva. Razgovarali su o nekoliko imena, hteli da iskoriste nazive toponima iz svoje okoline i na kraju se odlučili za sadašnji naziv.

Kovačevići, Dragomir i sin mu Milan, procenjuju da bi za započinjanje uzgoja šljive i proizvodnje rakije onome ko se na taj korak odluči bilo potrebno mnogo novca, truda i vremena. Naime, onaj ko želi ozbiljno da se bavi ovim poslom trebalo bi da ima svoj zasad šljive, a to podrazumeva imanje ili zakupljeno zemljište, zasad voća koji počinje da daje rod tek u petoj godini, drvene kace za prijem šljive, hrastovu burad u kojoj rakija odležava, kazan za pečenje, objekat u kome je sve to smešteno ili podrum za burad.

– Da bi se počelo iz početka, pod uslovom da se ima zemljište za sadnju voća, potrebno je uložiti oko 50.000 evra u zasad i opremu, ali i da se tih pet godina dok se čeka da počne da daje rod, voće obrađuje i tretira zaštitnim sredstvima – kaže Dragomir Kovačević.

Odredbe novog zakona o rakiji kojim se proizvodnja i promet tog pića u Srbiji usklađuju sa evropskim propisima u toj oblasti Kovačeviće, za razliku od nekih drugih, mnogo ne brinu. Uzdaju se u dugogodišnji kvalitet i tradiciju porodične proizvodnje, ali ukazuju i na neke, kako kažu, nelogičnosti i nepotrebne procedure koje samo dodatno finansijski opterećuju proizvođače rakije.

– Problem sa novim zakonom jeste to što on u suštini pospešuje ilegalnu proizvodnju. Naime, onome ko hoće da radi sve po zakonu država traži veoma mnogo i taj je u svakom trenutku kontrolisan pod pretnjom visokim kaznama. Da se razumemo, nemamo mi ništa protiv da država kontroliše kvalitet i poštovanje zakona, ali je u isto vreme onima koji hoće da rade ilegalno praktično dozvolila da rade šta hoće. To se najbolje vidi po kaznenoj politici, jer se kazne za one koji rade na divlje kreću od 10.000 do 300.000 dinara, dok za isti prekršaj legalni proizvođač plaća od 300.000 do tri miliona dinara.

I sada objasnite vi nekome da sve treba da radi legalno, jer ako ga kazne, on gubi dozvolu, propadaju mu ulaganje i uzeti krediti, dok oni koji rade na divlje samo plate kaznu i nastavljaju po starom, a državi i dalje ne plaćaju nikakav porez. Sada će svako ko hoće, pod izgovorom da pravi rakiju za svoje potrebe, moći da prodaje robu na crno, i ako ga uhvate, platiće neuporedivo manju kaznu od legalnih proizvođača, a država nema načina da divljake primora da se registruju i posluju u skladu sa zakonom – objašnjava Kovačević.

Kovačevići državi zameraju i to što je ograničila broj laboratorija koje analiziraju kvalitet rakije, tako da su one sada u položaju da diktiraju visoke cene za svoje usluge.

Sporna je, kako napominje Kovačević, i procedura utvrđivanja geografskog porekla rakije. Naime, elaborat koji je potreban da bi se proces započeo Kovačevići su uradili sami, što je iznenadilo i državne organe kod kojih su sa tim dokumentom konkurisali za dobijanje podsticajnih sredstava.

– Prvo su nam rekli da te elaborate rade posebne firme, ali pošto smo mi to već bili uradili, da će nam se javiti ljudi iz neke druge firme, izabrane na konkursu koji je raspisala država, koji će četiri puta godišnje analizirati naše uzorke i to naplatiti 57.000 dinara. To je bila kap koja je prelila čašu, pa smo odustali od kredita od 300.000 dinara koji smo već bili dobili za tu namenu. Naravno, država nam je naplatila kamatu od 20.000 dinara na kredit koji nismo ni uzeli – kaže Kovačević.

A da država i nema baš mnogo sluha za proizvođače rakije, pokazuje i to što im je odredila obavezu da se do 10. juna sledeće godine preregistruju, treći put za poslednjih sedam godina.
– Smešno je to što od seljaka prave trgovca, ali je stvar u tome što država svuda hoće da se ugradi, pa samo nalazi nove načine – kaže Dragomir Kovačević.

Proizvođači Zlatne doline, uprkos svim teškoćama sa kojima se suočavaju u odnosu sa državom i tržištem, planiraju proširenje kapaciteta za prijem šljive i čuvanje rakije, ali i kupovinu sirovine jer se potražnja tržišta sve više povećava. Sledeće godine Zlatna dolina ući će u sistem PDV-a, što se, prema Kovačevićevom mišljenju, neće previše osetiti u poslovanju.

– To, ipak, može da ima dobar psihološki efekat na kupce, jer kada ste u sistemu PDV-a, posmatraju vas ozbiljnije, kao ozbiljniju firmu. Kada smo kod PDV-a, država bi trebalo da ga naplaćuje po realizaciji, a ne po fakturi, jer se tako može desiti da PDV plaćate i na robu koju nikako ne možete da naplatite jer kupac to izbegava ili mu je firma propala, pa nemate od koga – završava Kovačević.

Tekst: Zoran Knežević

Foto: Dragana Đorović