DBD System, Kačarevo

Biljnim namazima u osvajanje tržišta

U paleti Vieco za sada je 18 proizvoda, među kojima i biljni namazi sa osam različitih ukusa i pet vrsta marmelade, kao i med, kečap i senf. Svi proizvodi pakuju se u ambalažu od alu-folije, koja čuva njihov kvalitet i obezbeđuje rok trajanja do dve godine

Tekst: Nađa Božović, Foto: Dragana Đorović

Vieco

Privatnu firmu Mirjana Ignjatić-Protić osnovala je zajedno sa svojim suprugom i sinom, u nameri da se bavi proizvodnjom malih pakovanja marmelada, džemova, meda, kečapa i drugih proizvoda za hotele i slične korisnike. Osnivajući DBD System, počeli su da proizvode marmelade i džemove u malim pakovanjima pod nazivom Vieco, a za mesto proizvodnje izabrali su Kačarevo.

Ubrzo su shvatili da u Srbiji niko ne proizvodi biljne namaze i odlučili su da se oprobaju i u toj proizvodnji. Računali su i na to da se svest o zdravoj ishrani budi kod sve većeg broja ljudi. Sopstvenim snagama, uz pomoć stručnjaka, postepeno su razvijali novi proizvod. Iako su im za to bila potrebna ogromna ulaganja, ali i mnogo rada, istrajnošću i upornošću uspeli su da postignu svoj cilj. Prvi biljni namaz Vieco prodali su na tržištu u avgustu prošle godine i danas im je to najvažniji proizvod.

– Potrebno je mnogo ulaganja da bi se proizvod omasovio. To je proces koji traje i koji je veoma mukotrpan, jer ukoliko se negde pogreši, nemoguće je vratiti se i ispraviti grešku. Potrošači su najčešće nepoverljivi prema biljnim namazima, a mnogi se nikada nisu ni susreli s njima. Ipak, uspeli smo da se pozicioniramo. Za početak, koncentrisali smo se na one potrošače koji se snabdevaju u prodavnicama zdrave hrane. U tome nam je pomogao jedan od distributera, a ubrzo smo ušli i u jedan od najvećih lanaca u Srbiji. Čak smo jedan deo proizvoda izvezli u Sloveniju, Bugarsku, Republiku Srpsku i Makedoniju – kaže za Market Mirjana Ignjatić-Protić, direktorka firme DBD System.

Kako i gde plasirati proizvode

S obzirom na to da još uvek nemaju dovoljno razvijen sistem da bi mogli sami da snabdevaju sve maloprodajne objekte, iako bi na taj način krajnjim kupcima obezbedili povoljniji proizvod, proizvođači biljnih namaza Vieco odlučili su se za saradnju sa dva velika distributera. Sklopili su ugovor s distributerskom kućom iz Niša koja je specijalizovana samo za prodavnice zdrave hrane, tako da se njihovi proizvodi najčešće mogu naći u radnjama tog tipa. Sarađuju i sa beogradskim Interkomercom, preko koga žele da se pozicioniraju u velikim trgovinskim lancima.

U paleti Vieco za sada je 18 proizvoda, među kojima i biljni namazi sa osam različitih ukusa i pet vrsta marmelada, kao i med, kečap i senf. Svi proizvodi pakuju se u ambalažu od alu-folije, koja čuva njihov kvalitet i obezbeđuje rok trajanja do dve godine. Budući da su proizvodi sterilisani, bilo je neophodno nabaviti i odgovarajuće mašine za sterilizaciju i punjenje ambalaže. Za sada, kako kaže naša sagovornica, ne uspevaju da proizvode 3.000 komada na sat, koliki je kapacitet mašina, ali rade na tome. Proizvodnja nije u potpunosti automatizovana, već se koristi i ručni rad, koji obuhvata pranje i čišćenje voća i povrća, ali i sortiranje, pakovanje, sređivanje i čišćenje mašina. Za sada firma nema dovoljno veliku proizvodnju za automatizovane čistilice, koje čiste tonu u jednom satu.

– Možda je i bolje što pripremu radimo ručno jer znamo šta stavljamo u proizvod i sigurni smo da nismo ništa propustili. Samim tim, obezbeđujemo potpuno zdrav proizvod prilagođen ljudima koji vode računa o ishrani. U sve proizvode stavljamo ono što i piše na deklaraciji, ne koristimo arome ni veštačke dodatke. U njima nema ni masti životinjskog porekla ni holesterola ni šećera. Voće i povrće nabavljamo isključivo od ljudi koji imaju registrovana poljoprivredna gazdinstva. Sve ulazne sirovine moraju da budu ispitane i zdravstveno bezbedne, kao što i naš finalni proizvod mora da bude bezbedan – ističe Mirjana Ignjatić-Protić.

Osnovna delatnost firme DBD System je prerada voća i povrća, ali pošto su želeli da se bave i preradom meda i proizvoda sa medom, otišli su korak dalje i od Ministarstva poljoprivrede dobili dozvolu za proizvode životinjskog porekla i veterinarski broj. Nedavno su počeli da uvode HACCP standarde u proizvodnju kako bi mogli lakše da izvoze proizvode.

Vieco i u susedstvu

Osim u Bugarskoj, gde se već izvoze, proizvodi DBD-a mogli bi da se nađu i u Albaniji.

- Oni su dobili naše uzorke i zainteresovani su, ali sve je to još u pregovorima. Pre izvesnog vremena povezali smo se i sa čovekom iz Slovenije koji se u toj zemlji bavi proizvodnjom istih proizvoda i uspeli smo da deo svog asortimana izvezemo i na slovenačko tržište. Budući da u Srbiji jedino mi proizvodimo biljne namaze, došli smo u situaciju da na granici sa Slovenijom nisu imali tarifni broj za biljne namaze, jer u našim carinskim propisima taj broj ne postoji, i nisu znali u koju kategoriju hrane da ih svrstaju i kako da ih deklarišu. Ipak, Slovenci su znali broj, a pošto je standardizovan, našli smo rešenje – kaže Mirjana Ignjatić-Protić.

– Sada smo na početku uvođenja HACCP-a. Radimo s hranom i uvek maksimalno vodimo računa o bezbednosti proizvoda, ali želeli smo to i da sertifikujemo. Sredili smo proizvodni objekat koji nije građen namenski za nas i obezbedili potrebna dokumenta. Spremni smo da ispunimo sve neophodne uslove i apsolutno podržavam to da svi koji se bave proizvodnjom hrane moraju da ispunjavaju barem minimum uslova kako bi mogli da garantuju bezbednost svojih proizvoda – kaže Mirjana Ignjatić-Protić.

Osim Martine Lukač, koja kao tehnolog vodi proces sertifikacije, u firmi je zaposleno još pet ljudi. Nekoliko žena zaduženo je za pripremu, pranje i čišćenje voća i povrća, ali se svi angažuju u toku proizvodnje. Oko tehničkih poslova pomažu Mirjanin sin Branislav i majstor koji je zadužen za održavanje mašina. Kod njih, kako kažu, nema strogo podeljenih poslova, već svi rade sve. Najbitnija je dobra organizacija posla. Nemaju kontinuiranu, svakodnevnu linijsku proizvodnju, već znaju kolike su im potrebe i proizvodnju planiraju unapred za određene dane.

– Planiramo da proširimo asortiman. Nadam se da ćemo pre božićnog posta uspeti da plasiramo novi proizvod – posna gotova jela. Verovatno nećemo odmah krenuti s velikom paletom proizvoda, ali sigurno ćemo imati dva ili tri gotova jela na bazi povrća za početak. Sve to, naravno, treba tehnološki prilagoditi zanatskim i industrijskim uslovima, jer spremanje kod kuće nije isto kao i u proizvodnji iako je recept isti – ističe Mirjana Ignjatić-Protić.

Ogromna ulaganja

Do danas je, prema rečima Mirjane Ignjatić-Protić, u proizvodnju proizvoda Vieco uloženo više od 300.000 evra, računajući opremu, ambalažu, sređivanje objekta, ispitivanje svakog od proizvoda pre nego što ode na tržište, ispitivanje tržišta, marketing, pakovanje, uvođenje HACCP standarda...

– Snalazimo se kako znamo. Da sada su sva uložena sredstva bila naša. Oprema je veoma skupa. Samo jedna punilica košta 50.000 evra, a mi imamo dve. Naše punilice su domaće proizvodnje, a na naš zahtev, projektovao ih je i napravio stručnjak iz Kragujevca. Inače, jedna takva uvozna mašina poznate marke košta od 200.000 do 300.000 evra. Za druge mašine angažovali smo i stručnjake iz Novog Sada i Rume. Osim toga, mašina za bar-kodove košta 5.000 evra, dok jedno punjenje specijalnog mastila koje se ne skida u toku sterilizacije za uređaj koji na proizvode utiskuje rok upotrebe košta 500 evra. Jedan deo ambalaže uvozimo, što je, takođe, veoma skupo – objašnjava Mirjana Ignjatić-Protić.

Prema njenim rečima, nedavno su podneli elaborat Sekretarijatu za nauku i tehnologiju Vojvodine, prijavljujući se na konkurs za subvencionisanje novih tehnologija. Dobili su odgovor da je projekat prošao, ali da trenutno nema sredstava i da će morati da sačekaju.

Proizvodni proces je, prema njenim rečima, različit za svaku vrstu proizvoda, ali se uvek počinje tako što se prvo pripreme namirnice koje će se u prozvodnji koristiti. Ako je reč o biljnom namazu, povrće se opere, očisti i pripremi za preradu. Zatim se obavljaju merenja i doziranja i sve to stavlja se u mikser, gde se meša dok se ne dobije polutečna pastoidna masa.

Ona se zatim stavlja u uređaj koji pakuje proizvode, a koji u sebi ima dozator, šaržer za posude i poklopce i funkcioniše tako što se okreće, a mašina uzima dve po dve ambalaže, pakuje ih i zatvara. Zatim se to sve prenosi u autoklav, gde se obavlja sterilizacija na 119 stepeni Celzijusa. To je ključni deo za namaze, gde se prate temperatura i pritisak i smeša kuva dva sata. Posle toga proizvodi se hlade, nakon čega se sedam dana čeka da se vidi da li će biti eventualne kontaminacije. Proizvod je tek posle toga spreman za upotrebu.

– Ciklus je sličan i za proizvodnju džemova i marmelada, koji se prave po receptima naših baka, bez konzervansa i dodataka. Voće se prvo spremi i očisti, a zatim se kuva. Za to su, kao i za proizvodnju kečapa, potrebne mašine koje se zovu duplikatori, odnosno kazani u kojima se to sve termički obrađuje. Kada to bude gotovo, puni se u teglice ili aluminijumsku ambalažu.

Biljni namazi, med...

Asortiman firme DBD System čine biljni namazi sa šiitake gljivama, brokolijem, graškom, feferonama, spanaćem, paradajzom, šargarepom, kikirikijem i maslinom. Od marmelada se pravi mešana i od jagode, kajsije, višanja i šipurka. Kečap postoji u tri varijante, blagi, ljuti i sa ukusom pice, a pakuje se u ambalažu od 30 grama ili u kantice od tri i pet kilograma. Senf postoji u ambalaži od 30 grama, dok se med pakuje u posude od 20 i od 30 grama. Sve vrste marmelade i med prvobitno su pakovani u ambalažu od 30 grama, ali se normativ ugostiteljstva promenio, pa je sada standard 25 ili 20 grama. Džem pakuju u teglice, jer je to skuplji proizvod i želeli su da bude u eksluzivnijoj ambalaži.

Razmišljali su i o tome da počnu da kombinuju sastojke, tako da kao svoj sledeći korak ističu pravljenje meda sa šiitakom.

Za proizvodnju meda potreban je poseban uređaj. Po standardima, ne bi trebalo mešati proizvodnje, tako da mi tačno odredimo kada šta radimo, pa jedan dan pravimo samo namaze, drugi samo marmelade, a treći samo med, kako ne bi bilo dodirnih tačaka i kako bi sve bilo potpuno bezbedno – objašnjava Mirjana Ignjatić-Protić.

U DBD-u su planirali da potpuno i fizički odvoje slatki od slanog programa, jer za to imaju prostora, ali ne i dovoljno sredstava.