Posle Vavilonaca, koji su sapun upotrebljavali još 2800 godina pre nove ere, oko 1500 godina pre nove ere Stari Egipćani su određene kožne bolesti lečili supstancom nalik sapunu. „Najprljavije razdoblje“ u evropskoj istoriji bio je kraj srednjeg veka, kada je izbila epidemija kuge. Nesposobni da objasne razloge, naučnici s Univerziteta u Parizu napisali su kralju Filipu VI, sredinom 14. veka, da je nesrećno poklapanje Saturna, Jupitera i Marsa stvorilo uslove da se vazduhom sa zemlje i vode proširi strašna zaraza.

Luj Paster je u 17. veku otkrio da lična higijena smanjuje broj bolesti koje napadaju organizam, što je otvorilo put za razvoj industrije sapuna. Ipak, engleski kralj Džems I dao je koncesiju za proizvodnju sapuna samo jednom proizvođaču, pa je taj proizvod postao luksuz dostupan samo bogatima.

Sa zamahom industrijske revolucije sapuni postaju jeftiniji i dostupniji širim masama jer su zbog razvoja parne mašine i realizovanja još nekih hemijskih dostignuća smanjeni troškovi njegove proizvodnje. U Sjedinjenim Američkim Državama sapun se sredinom 19. veka u prodavnice dopremao u velikim komadima, a prodavao se na kilo. Na samom kraju tog veka pojavili su se i mirisni sapuni.

Sapun je po svom sastavu natrijumska so viših masnih kiselina, a nastaje kada se masnoća pomeša s natrijum-karbonatom. Nakon određenog vremena nastaje retka bela masa koja ima svojstvo da pere nečistoću. Kako zapravo sapun pere? Postoje dva dela sapuna, od kojih se jedan „boji“ vode, a drugi se okreće prema njoj. Čestice nečistoće tako bivaju vezane, i mogu se odvojiti od tkanine na kojoj se nalaze. Sapun ne pere u tvrdoj i u morskoj vodi jer ona ima mnogo magnezijumskih i kalcijumskih spojeva.

Zanimljivo je da prilikom reakcije između kiselina i masti nastaje sapun, ali i glicerin. Kako je to lak način dobijanja glicerina, sapun je zapravo bio sekundarni proizvod u fabrikama glicerina. Potražnja za glicerinom naglo je porasla kada je Nobel izumeo dinamit, koji je po sastavu bio nitroglicerin kojim je bila natopljena neaktivna materija (on je koristio pesak koji je nastao taloženjem na morskom dnu).

U današnje vreme glicerin se ponekad ostavlja u sapunu, pri čemu ga čini prozirnim, a u sapun se dodaju i razni dodaci kao što su parfemi, dezinfekciona sredstva... Inače, sapun isušuje kožu jer u osnovi sadrži kiselinu koja rastvara sloj masnoće koji je normalan na ljudskoj koži.

Zato se u novije vreme prave sapuni koji imaju isti pH kao i ljudska koža. Iako se čini da danas više volimo penušave kupke i bočice s gelovima koji prave mnogo pene, istina je da je sapun najmanje štetan za kožu od svih sredstava za higijenu.

Sredstva za kupanje i tuširanje, deterdženti za pranje rublja, omekšivači i slična sredstva sadrže i do 15 različitih hemikalija, od kojih su neke i kancerogene, pa mogu da stvore ozbiljne zdravstvene probleme. Nažalost, većina proizvođača na svojim proizvodima najčešće ne navodi o kojim je hemikalijama reč ili ih navodi skraćenicama.

Često sapuni sadrže i fosfate, što je u SAD, na primer, zabranjeno, dok je u zemljama EU zakonom ograničeno. Kvalitetan sapun sadrži oko 70 odsto ulja, a danas mnogi proizvodi nose naziv sapun iako ne sadrže njegove čestice.