Izrada nakita od bižuterije za nekoga je samo hobi, a za nekoga i više od toga. Može postati i izvor zarade, pa čak i veoma unosan posao. Na domaćem tržištu trenutno postoji veliki jaz između onih koji poseduju lance prodavnica nakita i onih koji nakit ručne izrade prodaju u jednoj radnji ili pak svoje radove plasiraju samo preko interneta. Odnos se dodatno promenio kada su na domaće tržište ušli svetski maloprodajni lanci nakita koji su atraktivnim lokacijama i masovnim serijskim kolekcijama preplavili tržište. Većina mušterija radije će se odlučiti upravo za neki od široko rasprostranjenih komada nakita kako bi bila u trendu, dok se ručni rad malo ceni. U to su se uverili svi koji se bave ručnom izradom unikatnog nakita i koji svoje radove žele da plasiraju na tržište. Kada bi svoj rad, trud i ideju naplaćivali onoliko koliko smatraju da vredi, verovatno ništa ne bi prodali. Zbog toga je neophodno da pronađu kompromis između cene i ličnog zadovoljstva. S druge strane, ima i onih koji su od ručne izrade nakita uspeli da razviju lanac maloprodajnih objekata.

Dve šmizle, ime iza kojeg stoje Ljiljana Čakić i Milica Gavrilović, direktorke kompanije City Fashion, u čijem sklopu posluje lanac radnji Dve šmizle, jedan su od prepoznatljivih brendova nakita od bižuterije koji je postigao uspeh ubrzo po otvaranju prve radnje na Bulevaru kralja Aleksandra početkom 2002. godine. U to vreme, kako za Market kaže Ljiljana Čakić, to je bila jedina radnja u gradu koja je imala stilski osmišljen nakit. Danas imaju šest svojih radnji i 35 franšiznih u zemlji i inostranstvu. Za sada posluju samo u republikama bivše Jugoslavije, a u planu imaju i otvaranje franšiza u Italiji, na Floridi i Bliskom istoku.

Osim toga, Dve šmizle su i zvanični distributeri kristala Swarovski, a s tom kućom imaju i ugovor o brendiranju. Osim uvoznog programa, imaju i svoj ručno rađen nakit, a otvorile su i veleprodaju, maloprodaju i on-lajn prodaju repromaterijala. Uskoro bi trebalo da počne da radi i on-lajn prodavnica Dve šmizle.

– Najvažnija nam je naša proizvodnja. Time smo počele da se bavimo 2008. godine, pošto smo utvrdile da na svetskim sajmovima nemamo više šta da izaberemo, sve je bilo već viđeno. Probnu kolekciju predstavile smo kući Swarovski i od tada sarađujemo s njom. Za sada imamo tri dizajnerke koje se razlikuju po stilu rada. Svakog ponedeljka imamo novu kolekciju, a radimo najviše 50 ili 60 komada po modelu – kaže Čakićeva.

Svoju prvu kolekciju napravile su 2008. godine, a već 2009. izlagale na Sajmu mode u Parizu.

U tome im je pomogla Agencija za strana ulaganja SIEPA, a Fond za razvoj iste godine pomogao im je kreditom, kojim su pokrile sva dugovanja. Zatim su 2010, posle Sajma franšizinga održanog u Beogradu, sklopile ugovore o otvaranju 20 novih franšiznih radnji.

– U otvaranje jedne franšizne radnje potrebno je uložiti od 2.000 do 10.000 evra, u zavisnosti od toga u kom se gradu radnja otvara. Jednostavno, nismo imali dovoljno sredstava za otvaranje 15 novih radnji odjednom – kaže Čakićeva.

Širenju franšiznih radnji doprineli su i ugovori koje imaju s RTS-om i TV Pinkom, a na osnovu kojih voditelji koriste njihov nakit u emisijama, što ih je na jednostavan način učinilo vidljivim van Srbije. Sarađuju i s pozorištima, stilistima, marketinškim agencijama, vrtićima i školama. To se, prema rečima naše sagovornice, pokazalo kao jednostavan i izuzetno efektan vid marketinga.

– Ključ tog uspeha jeste u našem načinu rada koji je tako koncipiran da svaki franšizni partner shvata da mu se najviše isplati da posluje s nama. Veliku ulogu u tome igra dobra marža koju mi kao proizvođač možemo da ponudimo partnerima, zatim brojni poslovni saveti koje im dajemo, kao i roba koju nudimo, kvalitet rada i kvalitet izrade. Sve ono što sami ne možemo da napravimo nabavljamo direktno od proizvođača, tako da možemo ponuditi prihvatljivije cene – ističe Čakićeva.
Saradnju s dobavljačima, mahom fabrikama iz Hongkonga, ostvaruju na tri nivoa. Naručuju nakit po njihovom dizajnu, šalju fabrici sliku nakita kakav žele, a u fabrici im zatim prave nakit na osnovu toga ili one uvoze repromaterijal i same proizvode nakit.

U današnje vreme mnogo lakše mogu da opstanu oni koji imaju lanac radnji, dok je onima s jednom ili dve radnjice izuzetno teško da se bore za svoj udeo na tržištu. Otvaranjem tržnih centara i ulaskom svetskih maloprodajnih lanaca nakita na srpsko tržište, domaći proizvođači i trgovci osetili su primetan pad prometa. Mnogi od njih bili su primorani da stave katanac na vrata svojih radnji, dok su onima koji su nastavili da rade pazari bili prepolovljeni. S druge strane, standard je toliko opao da je jedan deo mušterija otišao u nepovrat, jer nemaju novca ni za važnije stvari, a kamoli za luksuz.

– Nekada se tačno znalo da će prvi dani u mesecu biti najjači, ali više nema pravila. Sada se dešava da početak meseca bude izuzetno loš, ali da zato krajem meseca ljudi nagrnu u kupovinu. Nadam se da je kriza samo prolazna faza – kaže za Market Teodora Kenić, vlasnica radnje Adorno.

Ta radnja nakita nalazi se u starom tržnom centru na uglu beogradskih ulica Cvijićeve i Bulevara despota Stefana i teško je uočljiva s ulice, tako da do nje retko stigne neko ko ne zna da se ona tu nalazi.

– Radnje na prometnoj lokaciji će za sve naći kupca, a ja mogu da računam samo na mušterije koje dolaze namenski. Sav nakit u radnji, osim onog od metala, pravim sama i trudim se uvek da imam nešto zbog čega će se mušterije odlučiti baš za moje radove. Ne želim u svojoj radnji da imam isto što i drugi, iako to na neki način šteti mom poslu, jer ima onih koji slepo prate trendove i tražiće isključivo ono što je tog trenutka aktuelno, a ostalo neće ni pogledati. Takve mušterije ja odmah gubim – kaže Kenićeva.

Dobra lokacija, prema njenom mišljenju, donosi više posla, ali nije se nikad odlučila na preseljenje, strahujući da bi to prešlo u masovnu nabavku i masovnu prodaju, što joj nije bila ideja.

– Masovna prodaja ima smisla jedino zbog većeg prometa, ali mislim da bi kod nas ručni rad ipak trebalo da bude cenjeniji. Nekada se prodavao u antikvarnicama i galerijama, ali danas je obezvređen – ističe Kenićeva.

Prodajom nakita je, kako kaže, počela da se bavi pre osam godina, kada je shvatila da je nakit koji je za sebe pravila iz hobija počeo da se gomila. Tada je zajedno sa suprugom odlučila da otvori radnju.

– Počela sam s namerom da prodajem samo svoje radove, ali tržište je ubrzo nametnulo i nešto komercijalniji nakit, a kasnije smo u asortiman uveli i novčanike, tašne, ešarpe, torbice i priveske za mobilne telefone, šnale i druge modne detalje – kaže Kenićeva.

Većinu pratećeg asortimana nabavlja od prijateljice koja ima veleprodaju, a ona ga kupuje u Italiji ili Turskoj. Bitno je samo da nije kineska roba, kako ističe vlasnica radnje Adorno, jer u tom slučaju ne bi mogla da bude sigurna da to isto neće biti jeftinije na drugom mestu.

Za ručnu izradu svog nakita Teodora najčešće koristi češko staklo i poludragi kamen, ali i kristal, perlice i druge materijale koji ne podrazumevaju lemljenje ili varenje. Češko staklo i kristal nabavlja u Srbiji u veleprodajama i plaća skuplje nego u Češkoj, ali smatra da joj se to više isplati nego da naručuje iz inostranstva.
– Dešava se, međutim, da veleprodaje pred praznike, kada znaju da će se poručivati velike količine materijala i nakita, ne ponude ništa novo, već stare kolekcije koje se nisu prodale, nadajući se da će trgovci iz nužde uzeti bilo šta. Mislim da to nije u redu. Nije korektno niti profesionalno – ističe Kenićeva.

O marketingu, kako kaže, nije mnogo razmišljala i veruje da u tom pogledu nije povukla dobre poteze.

– Mislila sam da otvorim pofil na Fejsbuku i da na taj način postanem vidljiva i onima koji nikada neće proći pored moje radnje niti znati da postojimo, ali mi se činilo da fotografijama ne uspevam da dočaram pravi izgled nakita i odustala sam od toga. Ostali smo verni preporuci i navici ljudi da kupuju kod nas – zaključuje Kenićeva.

S druge strane, ima onih kojima je profil na Fejsbuku, kao jedan od vidova promocije ili čak i jedini, doneo veliku popularnost, prepoznatljivost i brojne mušterije iako nemaju radnju. Među njima je i Sonja Krtinić iz Apatina, koja se ručnom izradom unikatnog nakita Monadikos, što na grčkom znači unikat, bavi već četiri godine. Iako je napravila svoj sajt i kreator je još nekoliko sajtova koji promovišu ručni rad i na kojima prodaje svoje radove, kako ističe za Market, najviše mušterija dobila je upravo otvaranjem stranice Monadikos na Fejsbuku i prodaja preko tog profila ubedljivo joj je najvrednija.

– Najviše ljudi na taj način sa mnom stupa u vezu. Uglavnom su to žene kojima se na prvi pogled dopadnu novi komadi nakita koje postavim na svoj profil ili one koje imaju ideju nakita kakav bi želele. Fejsbuk je odličan za reklamiranje, jer kada se na njega postavi nešto novo, u roku od nekoliko sekundi to svi vide i prate. S druge strane, svaki veb-sajt je samostalan i da bi neko video nešto novo, mora da se seti te stranice, da ode na nju i da pogleda – ističe Krtinićeva.

Već četiri godine ona je sama svoj majstor. Uz savete iskusnijih poznanica, pretražujući internet, vežbajući i učeći na sopstvenim greškama, sama je naučila tehnike rada s polimernom glinom, materijalom s kojim najčešće radi. Skinner blend, razne vrste rolata, mozaik i teksture neke su od osnovnih tehnika koje koristi za izradu svojih ogrlica, narukvica, minđuša i prstenja i ukrasnih upotrebnih predmeta.

Za sav potreban materijal i alat, kako kaže, odustala je od nabavke u Srbiji i većinu potrepština naručuje iz inostranstva. Zbog čestih problema s tim što ne postoji nešto što je potrebno, lošeg kvaliteta materijala, neprofesionalnog odnosa i neposlovnosti, prestala je da alat i materijal traži u Srbiji, već najveći deo dobija iz Nemačke ili naručuje preko interneta iz Francuske. Kvalitet repromaterijala i polimerne gline, kako ističe, neuporedivo je bolji na inostranom tržištu.

– S vremenom sam stekla i neke stalne mušterije u inostranstvu. Postala sam sigurnija u sebe, a to ljudi osete. Kada bih imala više vremena za rad, sigurno bih imala i više mušterija – ističe Krtinićeva.

Razmišljala je, kako kaže, da otvori i radnju sa svojim nakitom, ali suočava se s nekoliko problema da to i ostvari. Među njima joj najviše muke zadaje nedovoljna količina nakita za popunjavanje radnje, kao i nedovoljan promet, ali i mesto u kojem živi, a koje, prema njenom mišljenju, ne pruža mnogo mogućnosti za radnju unikatnog nakita.

Ipak, zahvaljujući saradnji s Nemačkom, nekoliko komada svog nakita poslala je u jedan butik u Minhenu. Bilo je ponuda i za druge lokacije, ali način plaćanja i isporuke iz Srbije, prema mišljenju Krtinićeve, još ne dozvoljavaju takav vid saradnje.

– Već dve pošiljke s mojim nakitom nikada nisu stigle u Crnu Goru. Nestale su bez traga. To je zaista tužno i obeshrabrujuće – kaže Krtinićeva.

Ukoliko se neko potpuno posveti ovom poslu, ukoliko pronađe idealan odnos cene i kvaliteta i ukoliko stalno ima nove ideje i snage da se bori, izrada nakita, smatra ona, može da se isplati, iako ne može doneti zaradu kao redovan posao.

Tekst: Nađa Božović
Foto: Dragana Đorović