Domaća proizvodnja džinsa razvila se devedesetih godina, čemu je doprinela haotična situacija na tržištu za vreme sankcija u Srbiji. Tada nije bilo konkurenicje i mnogi su iz Turske uvozili repromaterijal i mašine i započinjali proizvodnju kod nas. U početku se u našu zemlju uvozio džins lošijeg kvaliteta, ali to je ipak dobro poslužilo proizvođačima da svoje radnike nauče poslu i kasnije podignu kvalitet na znatno viši nivo. Po kvalitetu izrade smatra se da smo danas daleko iznad proizvodnje u Alžiru, Maroku i mnogim drugim zemljama, ali primat na svetskom tržištu džinsa i dalje drže Turci. S druge strane, Kinezi su ubedljivo prvi u svetu po lošem kvalitetu farmerki koje proizvode, ne računajući njihovu proizvodnju za jake svetske brendove. Iako su kompletna evropska i veliki deo svetske proizvodnje džinsa zbog jeftine radne snage izmešteni u Kinu, na svetskom tržištu Turci se i dalje smatraju velesilom u toj oblasti, dok se Novi Pazar uspešno pozicionirao na mapi evropskih proizvođača džinsa. Razlike u proizvodnim kapacitetima su velike, budući da prosečna fabrika u Turskoj godišnje proizvede oko 15 miliona pari farmerki, a najveća fabrika u Novom Pazaru oko 100.000. Ipak, ni to nije zanemarljivo.

Posle naglog procvata proizvodnje džinsa u Novom Pazaru i vremena kada su u gradovima širom zemlje masovno otvarane prodavnice sa odevnim predmetima od teksasa, nastupio je nagli pad. Mnogi su na svoje fabrike morali da stave katanac, samim tim i na radnje, a ekonomska kriza samo je ubrzala propast pojedinih proizvođača.

Istraživali smo kakva je trenutno situacija među prodavnicama džinsa. Zašto su se neke radnje zatvorile, a neke i dalje opstaju, koliko je sopstvena proizvodnja značajna za plasman robe na tržište i koliko je teško opstati u vreme krize samo su neka od pitanja na koja je Market pokušao da pronađe odgovor.

Jedna od radnji koje opstaju već duže vreme je Oportunist u Tržnom centru Piramida. Postoji već dvanaest godina, a iako je u početku imao ideju da u radnji prodaje dečju garderobu, Zoran Jovanović, vlasnik Oportunista, igrom slučaja započeo je saradnju s domaćim proizvođačima džinsa. Bilo je to 1999. godine, u vreme kada je nastupio procvat proizvodnje džinsa u Novom Pazaru. Od tada Jovanović u svojoj radnji prodaje samo odeću od teksasa, muške i ženske modele, i tome pristupa studiozno, učeći o materijalima, repromaterijalima i tehnologiji pravljenja farmerki, kako bi tačno znao šta želi da ponudi svojim mušterijama.

– U ovom poslu, kao i u svakom drugom, nemoguće je opstati ako se ne poznaje branša i ako se ne prate trendovi. Trudim se da uvek saznam šta će biti u trendu za predstojeću sezonu i na osnovu toga naručujem modele – kaže Jovanović.

U TC Piramida, samo u nizu prodavnica u kojem se nalazi Oportunist doskoro je bilo još pet radnji sa džinsom, ali sve su se zatvorile. Jovanovićeva radnja jedina je opstala u tom redu, ali i među retkima u celom tržnom centru. Kao glavni razlog svog opstanka Jovanović navodi činjenicu da je lokal njegov i da ne mora da plaća zakup prostora. Osim toga, smatra da su ga održale i stalne mušterije, kao i pošten odnos cene i kvaliteta koji svojim kupcima može da ponudi.

Branša se, prema njegovim rečima, ne drži dobro. U Novom Pazaru svakog dana neko odustane od posla. Cena garderoba od teksasa nije se menjala u poslednjih pet-šest godina, a sve ostalo je poskupelo. Realna cena farmerki danas je između 2.000 i 3.000 dinara. Kod nas se, međutim, može naći mnogo švercovane robe iz Kine ili Turske, koja svojim niskim kvalitetom drastično smanjuje cenu. S druge strane, poznati svetski brendovi u svojim radnjama prodaju džins po preterano visokim cenama. Ipak, budući da su kod njih cene najčešće previsoke za prosečnog stanovnika u našoj zemlji, te radnje nisu velika konkurencija domaćim proizvođačima.

— Više nas brine nelojalnost prodavaca kineske robe, koja je često izuzetno lošeg kvaliteta, a po cenama konkurentna domaćim proizvodima. Taj problem donekle bi bio rešen kada bi i kineska roba bila adekvatno carinjena i kada bi i u kineskim radnjama bilo obavezno izdavanje fiskalnih računa. Kinezi pri uvozu robe ne deklarišu pravu cenu, već plaćaju carinu za cenu od jednog evra po paru farmerki, što je nerealno niska cena i praktično ih oslobađa carine. S druge strane, kod nas ne postoji proizvodnja platna, već se svi materijali i repromaterijali uvoze – kaže Jovanović.

Osim na nelojalnu konkurenciju, kako ističe, ne može se požaliti na druge probleme u poslovanju. Iako se kineski tržni centar nalazi na svega nekoliko stotina metara od TC Piramide, kaže da mu ne smeta njegova blizina toliko koliko nelojalnost, preniske cene i loš kvalitet.

Zoran Jovanović sarađuje s nekoliko proizvođača džinsa iz Novog Pazara. Ono što od svojih saradnika zahteva na prvom mestu jeste kvalitet materijala i dorade, a zatim i povoljne cene.

– Nikad ne naručujem veliku količinu robe. Radim s malim količinama, iako to podrazumeva više rada. Ipak, na taj način koristim obrt fabrike, jer ne moram na početku sezone da naručim 500 modela, več po 20 ili 30 komada. Znam otrpilike koliko nam treba i ne želim da nagomilavam modele. Češćim naručivanjem manjih količina ne moram da angažujem svoja obrtna sredstva i smanjujem rizik otplate. I proizvođači su postali oprezni i sada već znaju ko su im stalni kupci, tako da svoju proizvodnju na neki način prilagođavaju njima. One fabrike koje ne mogu da isprate zahteve kupaca zatvaraju se – ističe Jovanović.

Situacija u branši izuzetno je složena i teška. Ako se nastavi kriza, većina proizvođača džinsa, a samim tim i radnji sa džinsom, prema Jovanovićevim rečima, imaće sreće ako opstane do kraja godine, eventualno do sledećeg proleća.

S teškom situacijom, slabim prometom i pustim radnjama suočili su se mnogi vlasnici radnji, posebno oni koji su prodavnice imali u tržnim centrima u koje danas retko ko odlazi, poput starog Mercatora, City passagea i drugih. Među njima je i Milan Veselinović, vlasnik prodavnice džinsa Blue land, koji je zbog slabog prometa bio primoran da zatvori radnje u starom Mercatoru i podzemnom prolazu kod Doma omladine. I dalje, međutim, opstaje njegov štand u depou na Bulevaru kralja Aleksandra. Prodajom džinsa Veselinović se bavi već dvanaest godina, i kako kaže, u početku je bilo teško, dok se posao nije razradio. U poslednje vreme je, ipak, sve mnogo lakše. Većina veleprodaja nalazi se u Beogradu i cene u njima iste su kao u Novom Pazaru. Osim toga, većina proizvođača sada donosi robu direktno kod prodavaca. Proizvođač iz Novog Pazara s kojim Veselinović sarađuje od početka i čiji modeli farmerki čine većinu njegovog asortimana poznat je mlađoj populaciji i kupci su brzo počeli da dolaze namenski u Blue land samo zbog njihovih modela.

– S proizvođačem s kojim najviše sarađujemo imam dogovor da niko drugi u depou i okolini ne prodaje njegove modele i to mi mnogo znači za posao. Konkurencije ima mnogo, ali svako radi svoje i za sve ima posla. Promet najviše zavisi od toga da li su modeli u trendu. Leto je slaba sezona za džins, posebno u depou u kojem je leti previše vruće, pa je promet slabiji. Od jeseni do proleća se, međutim, nadoknadi gubitak nastao u toku leta – ističe za Market Milan Veselinović.
Iako se žali na loše uslove za rad prouzrokovane slabom ventilacijom u depou, naš sagovornik ipak je svestan značaja lokacije na kojem se nalazi njegov štand. Da je otvorio radnju bilo gde u blizini, kako kaže, odavno bi morao da je zatvori.

– Dogovorio sam se sa snabdevačima da nađem još jedan lokal, a oni će mi pomoći da ga opremim. To, međutim, nije tako lako. Cene zakupa lokala su ogromne, kreću se i do nekoliko hiljada evra mesečno, a neki od vlasnika traže da se plati šest meseci unapred. Pod tim uslovima, za mene je neizvodljivo da nađem neki lokal. Otvorio bih još jednu radnju kada bi pale cene poslovnog prostora. Sada to nisam u mogućnosti.

Trenutno, s obzirom na to da radi u depou, gde ljudi očekuju niže cene, Veselinović mora u skladu s tim i da se ponaša.

– Veleprodajne cene farmerki su oko 15 evra po paru, a ja ih prodajem po 20 evra. Ne mogu da očekujem ogromnu zaradu, a troškovi nekad dostižu i 100.000 dinara mesečno. Moj štand prostire se na svega tri kvadratna metra i nema mesta za mnogo pari farmerki. Zato moram tačno da znam koliko ću robe naručiti. Ono što se najviše prodaje uzimam u većim količinama, dok modelima koji nisu toliko popularni snižavam cenu kako ne bih došao u situaciju da robu vraćam proizvođačima. To bi i meni i njima napravilo problem – kaže Veselinović.

Zahvaljujući dugom poznanstvu i korektnom poslovnom odnosu, kako kaže naš sagovornik, proizvođači mu često izlaze u susret pružajući mu mogućnost odloženog plaćanja robe.

– Fleksibilnost plaćanja mnogo mi znači. Da nemam tu mogućnost, ne znam da li bih opstao sve ove godine – zaključuje Veselinović.

Nesal jeans iz Novog Pazara posluje već 24 godine, od 1987. Počeli su, kako za Market kaže Aladin Delić, menadžer uvoza i marketinga tog preduzeća, u vreme kada je tekstilna industrija u Novom Pazaru i okolini bila u velikom usponu i nekoliko godina pre nego što je dosegla svoj maksimum. Posao sa džinsom u to vreme bio je najprofitabilniji, što je i bio osnovni razlog za stvaranje ove firme.

Danas Nesal jeans u Srbiji ima 10 prodajnih objekata, ali ih ima i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Kada odlučujemo gde ćemo otvoriti prodavnicu, trudimo se da to bude u većim gradovima, dok naši kupci u manjim mestima dobijaju naše proizvode preko trgovačkih putnika. U manjim mestima naši proizvodi prodaju se u objektima drugih trgovaca. Posle smirivanja krize na Balkanu, počeli smo da otvaramo i veleprodaje u bivšim jugoslovenskim republikama, gde imamo i velike kupce – priča Delić.

Jedan od osnovnih kriterijuma kojim se u Neal jeansu rukovode prilikom izbora gde će otvoriti maloprodajni objekat jeste lokacija. Ipak, kako kaže Delić, lokacija je samo jedan od bitnijih faktora za donošenje te odluke.

Ostali kriterijumi jesu lokacija konkurencije, spretnost radnika, platežna moć građana, i naravno, kvalitet i cena naših proizvoda – objašnjava Delić.

Tržišne okolnosti koje su se promenile od vremena kada su u Nesalu počinjali biznis, primorale su poslovodstvo da se prilagođava novim uslovima na tržištu. Naime, u vreme kada je firma osnovana, biznis se, kako kaže Delić, mogao započeti s veoma malim kapitalom i uz male investicije.

– To se kasnije nadoknađivalo velikim trudom, zalaganjem i trgovačkom sposobnošću. U početku se jedan model mogao proizvoditi po nekoliko godina, dok sada svake nedelje imamo desetak novih modela. Ranije je proizvodnja bila masovnija i roba je brže stizala do kupaca, ali i novac do dobavljača – objašnjava Delić.

Da bi njihova ponuda stalno bila aktuelna potrošačima, u Nesalu veliku pažnju posvećuju praćenju modnih trendova u industriji džinsa, ali i modnoj industriji uopšte. Nemoguće je, dodaje Delić, imati firmu sa pet-šest radnika i isto toliko kupaca.

– Za velike firme poput Nesala potrebno je stalno biti u toku. Zbog toga imamo veliki tim dizajnera i menadžera koji redovno posećuju sve veće sajmove u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Turskoj, Grčkoj, Kini. Na tim sajmovima dobija se slika o modnim trendovima kako kod gotovih proizvoda tako i kod materijala i repromaterijala – objašnjava Delić.

U Nesalu trenutno proizvode između 1.500 i 5.000 komada odevnih predmeta dnevno, što zavisi od tipa odevnog predmeta (jakna, suknja, pantalone...).
Ipak, proizvodnja džinsa danas nije posao koji donosi toliko novca kao pre desetak godina na primer. Trenutno najveći problem kompanija koje posluju s tom vrstom odevnih predmeta jeste spora naplata, što usporava i veće investiranje.

A danas u Novom Pazaru, gradu sa 125.000 stanovnika, sličnim poslom bavi se oko 300 firmi, od kojih samo desetak spada u srednja ili velika preduzeća.

U Nesalu se, kako objašnjava Delić, uglavnom oslanjaju na mlađe kadrove koji su produktivniji, i to pre svega na menadžerskim pozicijama.

– Takva poslovna politika podrazumeva i obavezu stalnog usavršavanja na raznim seminarima i kursevima – objašnjava Delić.

Da bi se izborila sa žestokom konkurencijom, ova kompanija koristi brojne medije, a pre svega elektronske, internet, televiziju i radio, ali i bilborde, modne časopise i drugo.

Tekst: Nađa Božović       Foto: Jovan Marjanov