Tokom istraživanja o tome kako posluju prodavnice u kojima se roba prodaje po sistemu Sve po... u najvećem broju slučajeva naši pokušaji su se završavali na kontaktu sa prodavcima. Vlasnici ovih radnji izbegavali su o tome da govore javno, pravdajući se lošim uslovima poslovanja i nelojalnom konkurencijom

Prodavnice sa jeftinom robom, u inostranstvu poznate kao Euro Shop ili One Dollar Store, u Srbiji su počele da se otvaraju krajem devedesetih, a pravu ekspanziju doživele su pre šest do sedam godina. U njima je moglo da se kupi sve za kuću, od posuđa za kuhinju, proizvoda za kupatilo, ramova za slike, sveća, svećnjaka, dečjih igračaka, lampi, krpara, jastučnica, do kesa za usisivače ili vakuum kesa za odlaganje odeće. U početku, cena svih tih artikala bila je ista, i kretala se oko jednog evra. Kako se situacija na tržištu menjala, tako se menjao i asortiman, a i cene su počele da variraju. Pojedini trgovci su u ponudu svojih radnji dodali i odeću, nakit, rublje i druge proizvode, tako da je jedan evro postala samo početna cena.
Inače, većina robe koja se prodaje u ovim radnjama poreklom je iz Španije, nešto je iz Holandije i Turske, a vrlo mali deo iz Kine. Otud i razlika između radnji koje prodaju isključivo kineseku robu i ovih, za jedan evro. S obzirom na stalno nisku kupovnu moć domaćeg stanovništva, roba se dobro prodavala i asortiman je morao redovno da se obnavlja.
U želji da saznamo šta je sve potrebno za otvaranje radnje tipa Sve za evro, ekipa Marketa je sprovela malo istraživanje. Želeli smo da saznamo kolika su ulaganja za to potrebna, na osnovu čega se određuje cena artikala, koja se u nazivima ovih radnji danas kreće od 30 do 3.000 dinara, kao i to kako te radnje posluju, koliko zarađuju, kako opstaju... U najvećem broju slučajeva naši pokušaji su se završavali na kontaktu sa radnicima u prodajnim objektima, jer su vlasnici izbegavali da o tome govore. Ni prodavci nisu mogli mnogo da nam pomognu jer, kako su navodili, nisu ovlašćeni da daju brojeve telefona vlasnika niti da pričaju o poslovnim planovima.
Ekipa Marketa je ipak obišla veliki broj ovakvih objekata u okolini beogradskih pijaca Kalenić, Zeleni Venac i Dušanovac, kao i brojne radnje u ulicama Beogradskoj, 27. marta, Kraljice Marije, Sarajevskoj, Bulevaru despota Stefana, Ilije Garašanina i drugima u širem centru grada. Uverili smo se da je radnji za evro sve manje što zbog zatvaranja a delimično i zato što su ih preuzeli kineski trgovci sa svojom robom. Od trgovaca po ovom konceptu, saznali smo i da im je konkurencija kineskih trgovaca “poremetila” tržište, da je teško održati asortiman i da su značajno opali prometi u odnosu na raniji period.
Od vlasnika onih koje su opstale, a koji su bili uopšte raspoloženi za razgovor, čuli smo da ne rade dobro. Među njima, međutim, ipak ima i onih koji već godinama posluju na istoj lokaciji.
Biljana Hristić, vlasnica STR Tyrex kod Kalenićeve pijace, za Market kaže da je prodavnicu otvorila pre sedam godina, jer joj se dopala ideja.
- Mislim da svi volimo robu koja je relativno dobrog kvaliteta, a jeftina. Meni se naročito dopala trgovina koja je sa ovako brzim obrtom. Kod mene je roba u vrednosti od 140 do 1400 dinara, mada te skuplje robe nemam mnogo – ističe Hristićeva.
Ona nije menjala koncept radnje i zadržala je uglavnom isti asortiman, čak su svi artikli uvek poređani na isto mesto tako da kupci znaju gde šta da potraže. Pošto ne može da plaća reklame za svoju radnju, slaganjem robe i njenim pozicioniranjem pravi reklamu kod mušterija. Najčešće, kako kaže, u nabavku ide dva puta nedeljno, a ono čega uvek mora da ima u radnji jesu magične krpe, vakuum kese, keramički predmeti, mada je u poslednje vreme počela lepo da se prodaje kućna hemija i kozmetika. Ljudi su prvo bili nepoverljivi prema tim proizvodima, ali je ekonomska kriza učinila svoje, a pošto su ovi proizvodi, inače iz Španije, po njenim rečima pristojnog kvaliteta, sve se više traže.
- Novembar i decembar su nam udarna sezona, posle je sve preživljavanje. Imam petoro zaposlenih, ali često postoji potreba za većim brojem. Međutim, nemam mogućnosti da ih platim. Marža na ovu robu nije visoka, proizvodi su jeftini, ne može nešto mnogo da se zaradi. Kad sam otvorila radnju, nije bilo PDV-a, mnogo se lakše poslovalo, danas nam država ne daje nikakve olakšice – objašnjava Hristićeva.
Osim toga, kako kažu neki od vlasnika radnji koje smo obišli, narod nema novca, a kirije za prostor nisu niske i treba se dogovoriti sa vlasnicima prostora, ali i država naplaćuje mnogo dažbina, dok je konkurencija često nelojalna.
- Nikad ranije nisam krila svoje ideje i planove s radnjom, ali sad sam počela da pazim, jer se pojavila nelojalna konkurencija, dolaze ovde, kradu moje ideje, nabavljaju istu robu pa je prodaju jeftinije. Stalno moram da smišljam nešto novo, da menjam asortiman, a ne želim da menjam koncept radnje. Zato sam pre pola godine prekoputa otvorila novu prodavnicu u kojoj prodajem nakit, čarape, kape, ešarpe... Držala sam uvek nešto malo te robe i bila je tražena tako da sam se odlučila da probam sa istim konceptom, jeftine robe pristojnog kvaliteta, ali da bude samo asesoar. Za sada mi se ta radnja još uvek razrađuje – kaže Hristićeva.
Veleprodaje kod kojih se nabavlja veći deo ove jeftine robe nalaze se u Beogradu, a to su Forte Mare, Lemon Planet, Brimako, Cander, a postoji i Eurokomerc iz Prokuplja. Po rečima naše sagovornice, konsultuju se o uvozu robe, razmenjuju mišljenja i dobro sarađuju.

Biznis plan
Planiram da u Srbiji otvorim radnju tipa Sve za 200 dinara i tražim partnere. Prodavnica bi koštala oko 50.000 evra i svako ko ima više od 500 evra može da mi se pridruži. Zaposlili bismo oko 20 ljudi da radi u prodavnici 24 sata. Oko 300.000 evra godišnje bili bi troškovi za radnu snagu i rentiranje prodavnice. Svi koji ulože mogu da dobiju i posao u prodavnici. Da bi prodavnica bila profitabilna mora biti veličine minimum 700 kvadratnih metara i u asortimanu mora imati nekoliko hiljada proizvoda. Sve ostalo je siguran promašaj. Mislim da je 200 dinara dobra cena, jer bi marža bila oko 80 dinara u proseku. Može se očekivati da se prodaje oko 3.000 proizvoda svaki dan. Profit bi u tom slučaju bio oko 2.000 evra dnevno, odnosno oko 500.000 evra godišnje. Većina robe bi se uvozila iz Engleske po ceni od 80 dinara po artiklu plus PDV u Srbiji. Gledao sam po Beogradu postojeće prodavnice ovog tipa i ne bi se za njih moglo reći da se ističu izborom robe, izgledom i kvalitetom, pa nije ni čudo što propadaju.
Ovako glasi komentar postavljen u januaru ove godine na jednom Internet forumu, kao odgovor na pitanje da li je pametno danas u Srbiji otvarati radnju tipa Sve za evro. Član foruma koji ga je postavio, po svemu sudeći, ozbiljno je razmišljao o toj temi i napravio ozbiljnu računicu ulaska u takav posao.