Jedan od razloga za cvetanje biznisa sa pozamanterijom leži i u činjenici što su se tokom i krajem devedesetih godina zatvorile Robne kuće Beograd, preduzeće Plitvice i Beteksove radnje poznate po velikom izboru pozamanterijske robe. Tada je i počela da se razvija ta grana delatnosti.

Tekst: Bojana Ilić Foto: Jelena Vemić

Broj prodavnica sa pozamanterijskom robom poslednjih godina beleži rast u Beogradu, a mnoge od njih specijalizuju se za određene artikle u raznovrsnoj ponudi konaca, igala, dugmadi, vunice, rajsferšlusa, goblena, ukrasnih traka, lastiša, kopči, zihernadli, drikera, šivaćeg i pletećeg pribora, šnala, postava, naramenica, perlica. Jedan od razloga za cvetanje biznisa sa pozamanterijom leži i u činjenici što su se tokom i krajem devedesetih godina zatvorile Robne kuće Beograd, preduzeće Plitvice i Beteksove radnje poznate po velikom izboru pozamanterijske robe.

Devedesetih su takođe zatvorene i mnoge domaće fabrike za pozamanteriju, a i one koje su uspele da se održe, radile su na rashodovanim mašinama, tako da se roba sve više uvozila iz Turske, Indije i Kine. Zbog sveopšte krize i pada kupovne moći, prodavali su se najjeftiniji proizvodi sumnjivog kvaliteta. Tek poslednjih nekoliko godina vlasnici pozamanterijskih radnji usuđuju se da uvoze skuplju robu. To je takođe specifična delatnost, jer iako male, pozamanterijske radnje u proseku imaju oko 900 artikala, pošto se jedan artikal, konac na primer, proizvodi u više od sto boja. Izbor je bezgraničan i asortiman se mora neprestano obnavljati da bi zadovoljio potrebe različitih kupaca. Karakteristika tih radnji jeste i to što se gotovo sve nalaze van glavnih i prometnih ulica, često su uvučene u pasaže ili sporedne uličice i male su kvadrature. To je takođe jedan od razloga zbog kojih kupcima mogu da pruže ograničen izbor i ne oklevaju da ih, u slučaju da nemaju traženi proizvod, pošalju i kod konkurencije.

Jedna od najstarijih prodavnica pozamanterije u Beogradu Kojić postoji već 34 godine, a nalazi se u centru grada, pored Londona. Kada je početkom sedamdesetih radnja otvorena, vlasnica Jelena Kojić pravila je kravate i danas tu možete naći sve kravate iz svih perioda i različitih modnih trendova. Ona sa svojom ćerkom Verom Kojić i danas radi u radnji, a za Market su njih dve pričale o počecima, poslovanju na našem tržištu, o tome kako se bore za kupce, o esnafskoj saradnji.

Ivan Becin

– Otac je radio u tekstilu od svoje desete godine i naučio nas je sve o kvalitetu materijala. Majka je početkom sedamdesetih počela da izrađuje kravate. Tada je bilo teško održati zanatsku proizvodnju, ali ljudi su po kravate dolazili iz celog sveta. I danas kreiramo kravate i uvek možemo da konkurišemo i po kvalitetu i po ceni. Kad se snima neki film, uvek dolaze kod nas da pronađu šta im treba – priča Vera Kojić i dodaje:

– Poštujemo nove tehnologije, ali trudimo se da poštujemo i našu tradiciju. Uvek ću kupiti domaći lastiš jer je mnogo kvalitetniji, znam šta mogu da očekujem. Danas dobavljači najviše robe uvoze iz Turske i Kine. U Brozovo vreme sve fabrike za izradu pozamanterije prebačene su u Hrvatsku i Sloveniju. Danas od naših proizvođača opstaju još fabrika dugmadi Orion iz Vrnjačke banje, Mladost iz Subotice, koja pravi trake, i još nekoliko njih, a sve ostalo je iz uvoza – objašnjava Kojićeva.