Klikom do šrafa

Razvoj modernih načina kupovine i novih prodajnih formata doveo je do zatvaranja velikog broja specijalizovanih radnji, pa i gvožđarskih. Zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca, neke gvožđare u Beogradu i dalje rade. Pojedine čak i bolje nego kada ih je bilo svuda. A za neke je internet najbolji način komunikacije s kupcima i kanal prodaje

Tekst: Bojana Ilić, Foto: Jelena Vemić

Nekada Novi dom u Bežanijskoj ulici u Zemunu, specijalizovan za gvožđarsku robu, devedesetih godina je, kao i mnoge druge državne prodavnice, propao. Međutim, pošto je lokal pripadao opštini Zemun, dvojica poslovođa Novog doma Zoran Miletić i Dragan Stojanović ušli su u ortački posao i 2002. godine na istom mestu i sa istom robom otvorili radnju Zemunski gvožđar. Svi zaposleni iz državne firme ostali su tu da rade, došle su i kolege iz drugih propalih preduzeća kao što su Robne kuće Beograd ili Elektrotehna, a tokom vremena mnogi od njih su se i penzionisali. U Novom domu bilo je osam zaposlenih, kasnije su se širili i sad ih u Zemunskom gvožđaru radi petnaestoro. Prostor je proširen, a enterijer renoviran. Polako, deo po deo, sredili su sve.

– Funkcionišemo, borimo se. Tu prljavu robu neće više niko da prodaje. Zadržali smo kompletan asortiman još iz mreže gvožđara koja je radila u okviru Novog doma. Dragan i ja prosto nismo imali izbora. Dugo smo bili trgovci, pa zamenici šefa, poslovođe, a Novi dom nije radio. Bili smo prinuđeni da postanemo privatnici, samo smo to umeli da radimo, pa smo skupili ekipu iz branše koja zna taj posao. Na početku smo morali da uzimamo kredit od banke, ali mnogo su nam pomogli i dobavljači, kreditirali su nas pošto znaju da radimo korektno – počinje priču za Market Zoran Miletić, jedan od vlasnika Zemunskog gvožđara.

Sa dobavljačima imaju dobar odnos, roba im se brzo isporučuje, mada, prema Miletićevim rečima, to zavisi od toga koliko ste jak kupac. Ove godine kriza se oseća i kod dobavljača, pa je manje robe u ponudi. U Zemunskom gvožđaru najradije uzimaju robu domaćih proizvođača ili onih iz bivših jugoslovenskih republika, imaju oko sto dobavljača, a asortiman je veliki, između osam i devet hiljada artikala.

– Naša ponuda je velika jer je teško opstati s malim specijalizovanim asortimanom. Ovaj objekat je velik i skup za održavanje, ali smo uspeli jer mnogo radimo, domaćinski. Ne trošimo ono što ne zaradimo, a radnicima redovno isplaćujemo plate. U Srbiji bi bilo mnogo bolje kad bi svi imali takav odnos prema poslu – smatra Miletić.

Marže za ovakvu vrstu robe variraju od petnaest do dvadeset odsto, i kako kaže Miletić, ne mogu biti više. Kupci u Zemunskom gvožđaru su i pojedinci i firme. Ipak, nisu sarađivali sa građevinskim firmama, što je, kako kažu, i razlog zbog kojeg su opstali. Nemaju, kaže Miletić, većih problema s naplatom potraživanja jer se pridržavaju poslovne etike da se ono što se obeća mora i ispuniti. Najduži rokovi isplate su šezdeset dana, a poštovanje rokova je, kažu, uslov za dobro poslovanje bez povlačenja po sudovima. Ponekad kada neka uplata i zakasni, sačekaju dužnika neko vreme ili kod malih potraživanja urade i kompenzaciju.

U Zemunskom gvožđaru ne razmišljaju mnogo o konkurenciji. Govorili su im da će propasti kad je otvoren jedan, a onda i drugi megamarket, ali opstali su. Ipak, u Zemunskom gvožđaru prate trendove, pa tako imaju i sajt, ali im za posao, kako kažu, to nije presudno. Najbolja reklama su im, kažu, cena, usluga i usmene preporuke.

– Kriza se osetila 2009. godine, kada nam je promet pao za oko deset odsto, a dosta radnji u okolini zatvoreno. Asortiman nam je veoma širok, pa stalno morate nešto da dopunjavate. Ipak, Dragan i ja volimo ovaj posao, ovde nam rade i supruge, a imamo i dva bračna para među zaposlenima, prava porodična firma – zaključuje Miletić.

Zoran Škiljević otvorio je svoju radnju Tools Comerc na Voždovcu u drugoj polovini 2008. godine, baš pre početka ekonomske krize. Pre toga radio je u radnjama s takvom vrstom robe i za početak mu je bio potreban komercijalni kredit, koji je dobio od banke.

– Za start ap kredit uslov nije bio biznis plan, mada sam ga napravio. Ipak, morao sam da dam hipoteku na plac. Zbog nepovoljnih uslova otplate kredita, prodavnice se sve više gase i sad postoje samo dve vrste trgovina, pijace ili maloprodajni lanci. Kad sam otvorio radnju, dinar je pao u odnosu na evro, tako da mi je rata kredita bila neizdrživa. Srećna okolnost bilo je to što sam mogao u celosti da ga isplatim – objašnjava Škiljević.