Jedan par za tri godišnja doba

Kada je devedesetih godina započeo proizvodnju dečje obuće, bilo je to na nivou manufakture s nekoliko zaposlenih, ali s godinama Pollino je rastao i postavljao standarde za tu vrstu delatnosti. Nakon četrnaest godina poslovanja, osim proizvodnje u Šimanovcima i veleprodaje, ima i sedamnaest maloprodajnih objekata u Beogradu, Novom Sadu, Kraljevu, Kruševcu, Čačku, Nišu, Smederevu, Vršcu...

– Svakom proizvođaču veoma je bitno da ima svoje radnje, a naročito u ovoj grani industrije u kojoj je nivo obrta nizak, tako da se maloprodaje otvaraju zbog likvidnosti, za koju je potreban dnevni priliv, koji opet pomaže da servisirate svoje potrebe. Ipak, i maloprodaje nose rizik zbog troškova i zaliha, koje su neizbežne – kaže za Market Branko Kubatlija, menadžer prodaje koji je u toj firmi od samog početka.

U Pollinu se pravi obuća za sve uzraste, od beba do tinejdžera, u veličinama 19–40. Cipele moraju da ispunjavaju više zahteva, da su anatomske, što se radi u saradnji s medicinskim stručnjacima, da imaju kožu i spolja i iznutra, da budu u trendu po dizajnu, bojama.

Koža se nabavlja i u Srbiji (Ruma, Zrenjanin) i u Italiji. Cipela, inače, ima mnogo nezavisnih delova, tako da se materijal ipak najviše nabavlja iz Italije, ali u Pollinu se trude da ga koliko god je moguće nabavljaju u Srbiji.

– Italija je, po količinama proizvoda, doskoro bila lider u ovoj industriji, ali je Kina sada sve prestigla, mada Italijani i dalje diktiraju modu. S nekim od njihovih dobavljača sarađujemo već jedanaest godina, tako da je to postao gotovo partnerski odnos i sada postoji obostrano razumevanje i za rokove i za plaćanje. Pošto je evropska obućarska industrija znatno pogođena jer su Kinezi dostigli dobar kvalitet, a troškovi su im manji i cene niže, nas Italijani sada drže kao malo vode na dlanu – objašnjava Kubatlija.

On kaže da danas ljudi kod nas kupuju samo ako moraju. Nekada su se u sezoni uzimala tri-četiri para cipela, a sada se uzima samo jedan ili dva, jer roditelji više nisu u mogućnosti da odvoje više novca za dečju obuću, čija je izrada skupa isto koliko i izrada cipela za odrasle.

– Borimo se, smanjili smo svoje marže, što nije dobro jer su nam troškovi veći. Komunalije, struja, zakup, sve je poskupelo, a samim tim i poslovanje. Zbog toga smo pre četiri godine počeli da radimo liniju Strada, koja se izrađuje na Dalekom istoku, ali se sve pravi po našim standardima. U unutrašnjosti cipele nalazi se koža i anatomski đon, a spolja su jeftiniji materijali, pa je cena takvih cipela i do četrdeset odsto niža. Naše tržište zahteva kvalitetnu ali jeftinu robu, naši ljudi znaju šta je dobra cipela – kaže Kubatlija.

Od trenutka kad se jedan model nacrta, preko proba, određivanja materijala, do izlaska gotovog proizvoda, mora da prođe više meseci, a ceo proizvodni ciklus traje između sedam i osam meseci, tako da nije moguće u toku sezone odreagovati i napraviti još neki artikal jer sve mora da se isplanira.

Na pitanje koji su njihovi najveći problemi, srpski privrednici navode visoke troškove izvoza (26 odsto), nepovoljan kurs (25,4 odsto), administrativne probleme, sertifikate, dozvole (18,3 odsto)

– Kad pravimo kolekciju, imamo informacije iz veleprodaje i maloprodaje, održavamo sastanke s ljudima iz radnji da se vidi šta je možda nedostajalo. Poslednjih godina veoma je zastupljen čičak na cipelama, zbog praktičnih razloga. Za proleće i leto traži se jeftinija obuća. Ona ne mora spolja da bude kožna, jer nije presudan materijal lica već cena. Za jesen i zimu roditelji više vole sigurnu cipelu koja je topla i ima dobru izolaciju – zaključuje Kubatlija.

Iako električar po struci, Blaža Lazarev oduvek je voleo da se bavi obućom, da dizajnira, pravi, oblikuje, tako da je na kraju i naučio obućarski zanat. Život ga je odveo u Australiju, u Sidnej, gde je jedno vreme radio u radnji koja se bavila ručnom izradom cipela. Tamo mu je kolega bio jedan Kinez koji ga je mnogo čemu naučio, naročito kako da brzo radi.

– Što se umeća tiče, tu nije bilo problema, u Sidnej sam došao već kao majstor, ali falila mi je brzina, koja inače našim ljudima nedostaje. Tamo sam došao na ideju da u Srbiji započnem proizvodnju dečje obuće – počinje priču Lazarev.

Kad se krajem devedesetih vratio, pokušavao je sa ženskom i muškom obućom, ali je na kraju ipak registrovao Baldino, proizvodnju dečje obuće, i to odmah posle bombardovanja. Posao koji je započeo sa suprugom, polako se razvijao, pa su zapošljavali jednog po jednog radnika, tako da danas Baldino ima više od trideset zaposlenih. Mnogi od njih došli su iz Obuće Beograd ili Petra Velebita. Baldino pravi cipele od broja 19 do 40.

– Kožu nabavljam od fabrika u Srbiji, ali nažalost, ostalo ih je malo. Kvalitet kože u našim fabrikama je dobar, ali ne postoji veliki izbor boja, tako da mnogo kože uvozim i iz Italije. Đonove takođe uvozim iz Italije, mada kod nas ima nekoliko fabrika koje veoma dobro i kvalitetno rade, na primer Formeks u Belegišu, Hiv u Vranju, Euroleks u Debeljači, a nešto malo uvozim i iz Turske – kaže Lazarev.

Prema njegovim rečima, našim proizvođačima nije lako jer smo malo tržište, a alat za samo jedan broj cipela košta više od tri hiljade evra.

– Italijanske firme s kojima sarađujem upoznao sam na našem sajmu kože i obuće, kog, nažalost, poslednje dve godine nema. Obavezno dva puta godišnje idem u Italiju na sajmove, a sajam u Bolonji nikad ne propuštam. To su sajmovi za repromaterijal, a postoji i sajam mode u Milanu. Ako nemate dobar materijal, dobar đon, ne vredi vam ništa – objašnjava Lazarev.

Kako kaže, sam proces nastajanja jedne cipele vrlo je zanimljiv. Prvo se kupi đon, koji se zatim postavi na kalup i onda se na kalupu crta kako bi sandala ili cipela mogla da izgleda. Lazarev ideje obično nalazi na internetu. Zatim se pravi kroj kome svaki detalj mora da bude precizan, nakon čega se cipela šije, lepi i dovršava.

Inače, mašine za ovu vrstu proizvodnje vrlo su skupe. Jedna mašina za šivenje košta oko tri hiljade evra, dok mašina za pravljenje luba, odnosno gornjeg dela cipele, košta oko deset hiljada evra.

– Imao sam sreće što me bije dobar glas, pa sam sa predstavništvom u Subotici dobio dobre uslove za kupovinu mašina. Uzimao sam i neke manje kredite, naročito mi je pomogao subvencionisani kredit od države, ali potražnja za našim cipelama je tolika da sam razmišljao o proširenju kapaciteta. Ipak, za tako nešto potrebno je ozbiljno ulaganje, kredit na najmanje pet-šest godina s nekim grejs periodom od godinu dana, a to kod nas nijedna banka nije spremna da odobri – objašnjava Lazarev.

Zbog toga mu je mnogo značilo kad je otvorio svoju prvu maloprodaju, 2003. godine, jer iz maloprodaje novac stigne odmah. Danas u Beogradu ima četiri radnje, a planira da jednu otvori i u Šapcu. Što se tiče ostalih radnji, Baldino sarađuje sa njih oko četrdeset.

– Mislim da je u današnje vreme veoma važno da do prodavnice može da se dođe kolima, da postoji parking. Danas je gotovo nemoguće opstati s jednom maloprodajom i to stalno govorim svojim kupcima. Verujem da ako želite zdrave kupce, morate da ih stvarate, da pravite dobre, kvalitetne stvari koje će oni moći da prodaju – završava Lazarev.

Red Cepelin d.o.o. odnedavno se bavi uvozom italijanske obuće Melania, čiji je ekskluzivni zastupnik za Srbiju. U avgustu je otvorena i prodavnica u starom Merkatoru, jer u blizini nema sličnih radnji, samo u tržnim centrima i u Zemunu. Do sada su već obavili tri uvoza, a pripremili su se i za proleće/leto 2011.

– Kompanija Melania u Italiji postoji od 1966. godine i još uvek pravi svoj prvi model dubokih cipela, koji joj je zaštitni znak i koji mi imamo ovde. Oni takođe prave i obuću za brendove Fiorucci i Cavalli, imaju mnogo modela, a mi sad pokušavamo da vidimo šta će ići u ovom kraju grada. Karakteristično za tu kompaniju jeste to što pravi dečju obuću koja je ista kao i obuća za odrasle, pa tako, na primer, postoje spenserice broj 19 za bebe, koje su se mnogo kupovale kad smo otvorili radnju – objašnjava Božica Kecojević, menadžerka prodaje.

U tom kraju grada cipelice se često kupuju na poklon, i to obično rade bake i deke. Cene inače nisu formirali po ugledu na konkurenciju već u skladu s nabavnom cenom. Ova obuća ima standard euro 1, tako da je carina manja nego za robu koja dolazi iz Kine.

– Porudžbine obavljamo po katalogu, a ono što nam je najvažnije jesu veličine, jer se ispostavilo da u ovom kraju grada odlično idu brojevi 25–30, za decu predškolskog uzrasta.

Prema rečima naše sagovornice, ljudi žele da kupe cipelu koja je i topla i nepropusna i izdržljiva, jednostavno samo jedan par koji će sve to objediniti. Ipak, Novi Beograd je velika opština, sa mnogo ljudi, tako da uvek ima kupaca. U planu je otvaranje još jedne maloprodaje na Banovom brdu.

Tekst: Bojana Ilić
Foto: Dragana Đorović i Jelena Vemić