Dugovi guše posao

Mala i srednja preduzeća nemaju dovoljno kapitala da izdrže duge rokove naplate potraživanja. Unija poslodavaca traži da država propisom ograniči rokove plaćanja dugova, a ona smatra da ne treba da se meša u odnose dobavljača i trgovaca

Tekst: Bojana Ilić, Foto: Dragana Đorović

U Srbiji ne postoji zakon kojim bi se ograničio rok za naplatu potraživanja, tako da se na nedavno objavljenoj listi Eurostata, Evropskog instituta za studije u privredi, Srbija sa 128 dana, koliko prosečno traje isplata duga, našla na poslednjem mestu u Evropi, iza Albanije, Bosne i Hercegovine i Makedonije. U Srbiji, izgleda, svi svima duguju, a ekonomska kriza dodatno je pogoršala situaciju. I

z Ministarstva trgovine poručuju da po važećem zakonu oni nemaju prava da se mešaju u odnose dobavljača i trgovaca jer to nije primereno liberalnoj ekonomiji kojoj Srbija teži. S druge strane, Unija poslodavaca Srbije nedavno je objavila podatke da od sedam do deset odsto potraživanja nikad ne bude naplaćeno, a da blokiranih preduzeća ima više od sedamdeset hiljada.

– Toliko dugo čekanje na naplatu posledica je nezavršene tranzicije. Kada je reč o plaćanju, kod nas postoji ružna tradicija malverzacija koja je počela još devedesetih godina. Iz starog sistema ostao je običaj da se roba poruči na porudžbenicu, a onda kasnije plati. Devedesetih godina prošlog veka pojavila su se nova prevarantska preduzeća, a država nikad nije bila dovoljno efikasna, već uvek naklonjena dužnicima.

Dešavalo se tako da firma uđe u dugove, slučajno ili namerno, račun bude blokiran, a onda se otvori druga firma i drugi račun. Inače, kad kažemo država, računamo i lokalne samouprave i javna preduzeća. Na primer, ako opština nešto poruči, mi je doživljavamo kao državu, a 50 odsto takozvanih dugovanja države u stvari su dugovanja lokalnih samouprava i javnih preduzeća – objašnjava za Market Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije.

Unija poslodavaca zahtevala je od države ograničenje rokova plaćanja još od početka ekonomske krize pre dve godine. Mnoge zemlje Evropske unije, kao i one u našem okruženju, našle su načine da uvedu red u sistem potraživanja, bilo donošenjem konkretnih zakonskih propisa za regulisanje potraživanja bilo efikasnijim radom državnih institucija, posebno trgovinskih sudova. Međutim, Vlada Srbije i finansijske institucije, osim subvencionisanih kredita, nisu sprovele nikakve druge mere kojima bi najveće dužnike naterale da plate.

– Šta je država uradila? Skinula je obavezu pomoći invalidnim licima i prebacila je na privredu, lokalne samouprave digle su cene svojih komunalnih taksi, a objektivno postoji pad tražnje, često veći od 30 odsto, i zato su se naši zahtevi te vrste pojačali. Mi sad više nismo u socijalizmu, imamo sistem privatnog vlasništva i pokušavamo da imitiramo Evropu, ali ovde se vlasnici kapitala ne pitaju, ostale su navike starog sistema. Ako nam je tržište liberalizovano, onda stvarno tako treba i da funkcioniše i niko ne sme da bude stavljen u povoljniji položaj – smatra Atanacković.

Prema njegovom mišljenju, ne treba izmišljati neke nove modele, već se ugledati na Hrvatsku i Sloveniju i primenjivati rešenja koja važe kod njih. Ako neko ne ispoštuje rok, odmah bi mu trebalo blokirati račun i sprovesti plaćanje prečim putem.

– Država je, međutim, zainteresovana samo za svoja potraživanja, odnosno plaćanje poreza, PDV-a i slično, a neće da zaštiti druge. I dalje forsira priču o subvencionisanim kreditima koji su kratkoročni i koje treba vratiti za godinu dana. Ti krediti su dobar put da firma ode u stečaj pošto banke uvek traže garancije za njihovo davanje. Kad dobije takav kredit, firma postane momentalno likvidna, ali ako dođe do zastoja u naplaćivanju potraživanja, privrednik ostaje bez imovine – objašnjava Atanacković.

On tvrdi da kad su poslodavci u problemu, onda to utiče na celo društvo. Da bi se ljudi zapošljavali, poslodavcima je potrebna podrška, a svi nesavesni trgovci ucenjuju celo društvo. Kad bi taj stečen novac trošili u korist dobavljača, svima bi bilo mnogo bolje. Pojedini trgovinski lanci imaju veća kreditna dugovanja od ukupnog kapitala.

Spomenko Đordan, komercijalni direktor Univerexporta, kaže da podaci Unije poslodavaca pokazuju situaciju na našem tržištu, a dužina čekanja na naplatu potraživanja posledica je naše ekonomske situacije.

– Kada se suoče s problemom likvidnosti, privredni subjekti prvo produže rokove plaćanja prema dobavljačima, jer se obaveze prema državi kao što su porezi i doprinosi, PDV, otplate kredita i zarade radnika, ne mogu prolongirati, jer neizvršavanje obaveza povlači određene sankcije.

Ograničavanje naplate potraživanja na neki rok može biti opasno, jer može dovesti do blokiranja onih koji, iako dobro posluju, ne mogu da naplate svoja potraživanja. Ako bi se išlo prema tom rešenju, ne bi trebalo jednostavno odrediti rok. Rešenje treba da bude sistemsko i da se ka njemu ide postepeno i duže vreme – smatra Đordan.

Prema njegovim rečima, Univerexport svoje obaveze izvršava u dogovorenim rokovima, a sarađuje s preduzećima koja takođe pravovremeno izvršavaju svoje obaveze, tako da zakonsko regulisanje naplate potraživanja ne bi mnogo uticalo na njihovo poslovanje.

– Rešenje za ovaj problem predstavlja izuzetno kompleksno područje i nimalo lak zadatak za državu. Potrebna je, pre svega, sveobuhvatna analiza ne posledica nego uzroka problema, a za početak bi trebalo evidentirati najveće generatore problema, to jest subjekte koji neizvršavanjem obaveza izazivaju lančanu reakciju čija je posledica prosečna naplata od 128 dana. Skrenuo bih pažnju i na to da nijedno zakonsko rešenje ne treba donositi bez duboke analize problema i simulacije uticaja zakonskog rešenja na kretanja u privredi – ističe Đordan.

Goran Nikolić, ekonomista Centra za novu politiku, kaže da će Evropski parlament uskoro glasati da rokovi plaćanja malih i srednjih preduzeća budu 30 dana, a u slučaju prekoračenja, uvodiće se zatezne kamate. Prema njegovom mišljenju, ako bi se prenelo u Srbiju, tako nešto dovelo bi do kolapsa privrede, a ako bi mala i srednja preduzeća bila prisiljena da plate, došlo bi do bankrota.

– Kašnjenje plaćanja drži privredu u životu. Najveći korisnici svega toga jesu trgovinski lanci, ali i oni imaju dužnike, i to kupce kojima odobravaju kupovinu na čekove, a ček ne možete prodati niti unovčiti. Nije sve crno i belo, država u celoj ovoj situaciji nema mnogo izbora. Na primer, trezor je prošle godine kasnio, država nije mogla da isplaćuje, a i njoj duguju. EPS je katastrofalan primer, ako bi on naplatio sva svoja potraživanja, nastalo bi ludilo. Ne mogu se povlačiti radikalni potezi – tvrdi Nikolić.

On smatra da preduzetnicima koji ne plaćaju doprinose i ostale dažbine treba dozvoliti da rade, da treba pokušati napraviti najmanju moguću štetu, jer lako je ukidati i zabranjivati.