U ovoj branši kolegijalnost se veoma ceni. Svi jedni drugima šalju mušterije jer je reč o specifičnoj i raznovrsnoj robi.

– To je u duhu starog Beograda. Ako ja nemam određeni proizvod, otići ću u komšijsku radnju samo da bih ispoštovala mušteriju i zadržala je. Stalne mušterije navikle su na nas i na to da robu kupuju na istom mestu. Trudimo se da održimo duh zanatskih radnji. To je, međutim, sve teže jer su kupci orijentisani na hipermarkete. S druge strane, mi kupce dočekujemo s osmehom, uvek smo ljubazni, držimo se tradicije – kaže Kojićeva.

Još jedna od relativno starijih prodavnica u gradu koja će ove godine proslaviti punoletstvo nalazi se malo uvučeno od Bulevara kralja Aleksandra, u ulici Vojvode Šupljikca. Vlasnici te prave porodične radnjice Branka i Ivan Becin iskoristili su mali prostor u vlasništvu i ušli u posao sa pozamanterijom.

Bosiljka Ivković

– Moj otac bio je krojač, pa sam prvo nabavljao robu za njega, a pošto smo imali ovaj mali prostor, samo smo mogli da se bavimo pozamanterijom. Naše mušterije su profesionalci, uglavnom krojači, jer smo poznati po tome što imamo sav pribor potreban za pravo muško odelo. Iz uvoza je najveći deo robe, oko 70 odsto. Imamo, na primer, postave iz Češke, ali najviše artikala ipak dolazi iz Azije. Uglavnom zavisimo od toga šta dobavljači uvezu, a ima ih nekoliko, pa ipak može da se probere kvalitetnija roba. Nije ni njima lako, moda se često menja, ne smeju mnogo da rizikuju s robom. Na primer, atlasna postava je skupa i oni se plaše da je uvoze jer ne znaju kako će se prodavati. Isto tako, u modu su se vratili gobleni, bake kupuju za unuke, ali moraju biti manjih dimenzija da unuke ne izgube strpljenje – priča Ivan Becin.

Iako je malo uvučena i nije u prometnoj ulici, ta radnjica poznata je u kraju, tako da vlasnici većinu svojih mušterija poznaju.

– Video sam da su i u Solunu i Atini i Istanbulu ovakve radnje pomerene sa glavnih ulica i trgova. Ovo je takva roba da su vam potrebna dva sprata da biste mogli da imate sve što je neophodno. Zbog manjka prostora ja držim samo osnovne boje vune i konca za heklanje – objašnjava Becin.

S dobavljačima se dugo poznaju, tako da nema nikakvih zastoja u poslovanju. Postoji nekoliko magacina u Galenici, na starom novosadskom putu, u Višnjici, i u proseku jednom mesečno ide se da se pogleda i poruči nova roba. Situacija je sada bolja nego devedesetih kad je poslovanje u pitanju, mada je najvažnije da je kurs stabilan.

Pozamanterija Marti otvorena je 2005. godine u centru grada, a njen vlasnik Milan Trtica kaže da je posao počeo na buvljaku.

Jelena i Vera Kojić

– Imao sam tezgu na buvljaku, ali vreme buvljih pijaca je prošlo i 2003. otvorio sam radnju u tržnom centru Piramida na Novom Beogradu, a onda i ovu u centru. Navikao sam da uvozim robu iz Turske i Kine, dugo mi je trebalo da se odlučim za nešto drugo. Tek sam prošle godine počeo da uvozim proizvode engleske firme Coats i to mi se pokazalo kao potez godine. Njeni proizvodi triput su skuplji od istih proizvoda drugih proizvođača, ali je i kvalitet daleko bolji i imamo mnogo mušterija koje se odlučuju upravo za tu marku. Zbog toga nameravamo i da se potpuno prebacimo na uvoz italijanskih igala, drikera i slične robe, jer kineske zihernadle često nam zarđaju već u radnji – priča Trtica

Marti je počeo da uvozi i engleske i francuske pamučne konce, ima italijanske i češke trake, platno za vez, đerđefe, veliki izbor francuskih goblena i malih kompleta za vez u kojima se osim samog platna sa šarom nalaze i konac, igla i objašnjenje kako vez uraditi, a sve je raznih oblika i tipova. Mogu se vesti čestitke, obeleživači za knjige, plesti narukvice...

– Devedesetih godina gobleni nisu mogli nigde da se kupe. Sad se ponovo vraćaju, a kod nas su i dalje najpopularniji starinski gobleni sa motivima Kosovke devojke i sličnim, ali mi se trudimo da imamo i ove nove, modernije varijante kakve nudi firma DMC iz Francuske, koja ima zastupnika u Rušnju. Vuna je takođe uvek popularna. Devojke pletu sebi šalove da bi se razlikovale od onoga što im se nudi u prodavnicama. Sad u ponudi imamo i jedan novitet, filc-vunu. To je sirova, neobrađena vuna, samo je obojena i koristi se za pravljenje ukrasa. Polovinu robe koju imamo sami uvozimo da bismo se razlikovali od konkurencije – objašnjava Trtica.

Budući da se nalaze u blizini velikog broja pozorišta, često imaju i velike porudžbine od njihovih kostimografa, a kostimografi iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje je smešteno u blizini, dolaze im i po nekoliko puta na dan.