Paralelni uvoz se, prema zakonskim propisima, ne smatra prekršajem jer se u tim slučajevima uvozi originalna roba, a sloboda tržišta onemogućava preduzimanje sankcija prema firmama koje uvoze sa paralelnih tržišta. Uvoz sa paralelnih tržišta umnogome otežava rad kompanijama koje su sa određenim proizvođačima zaključile ugovore o ekskluzivnom zastupništvu za teritoriju Srbije.
Usled nelojalne konkurencije koja se tako stvara i nepovoljnosti po potrošače (roba pred istekom roka trajanja, neadekvatno skladištenje, smanjen asortiman...) tržišna utakmica znatno se narušava na štetu ozbiljnih kompanija koje ulažu mnogo sredstava u podizanje nivoa i kvaliteta trgovine u Srbiji. Ipak, paralelni uvoz se, prema zakonskim propisima, ne smatra prekršajem jer se u tim slučajevima uvozi originalna roba, a sloboda tržišta onemogućava preduzimanje sankcija prema firmama koje uvoze sa paralelnih tržišta.
– Kod generalnih zastupništava i distributerstava reč je o teritorijalnom plasmanu robe. Prema postojećim propisima, nije moguće ograničavati uvoz i slobodnu trgovinu jer za to ne postoje zakonska opravdanja niti mogućnosti, osim ukoliko je reč o falsifikatima. Ugovor o generalnom zastupništvu je ugovor između proizvođača određene robe i kompanije koja taj proizvod uvozi i distribuira na teritoriji Srbije i kojim proizvođač daje ekskluzivno pravo nekome da to radi. Ako se pojavi neko ko još prodaje tu robu u Srbiji, onda generalni distributer mora da reši taj problem sa proizvođačem jer on mora da kontroliše da li neki generalni distributer prodaje robu samo na „svom“ tržištu ili i na nekom trećem – kaže za Market mr Dragan Penezić, pomoćnik ministra trgovine.
Inače, Ministarstvo trgovine, dodaje Penezić, tim problemom i ne može da se bavi pošto je reč o uvozu koji je u nadležnosti Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja pošto su mu pripojena zaduženja nekadašnjeg Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ipak, iz Ministarstva trgovine i usluga poručuju svim kompanijama koje imaju sličan problem da njegovo rešavanje „prepuste proizvođaču“. Ipak, u praksi to generalnim zastupnicima zadaje mnogo problema. Kompanija Sterling, generalni zastupnik i distributer italijanske kozmetičke linije Denim već mesecima se bori da zaštiti svoj ugovor i pravo dobijeno od proizvođača da jedino oni mogu da prodaju proizvode pod tom robnom markom u Srbiji.
– Pisali smo svim nadležnim organima za koje smo smatrali da nam mogu pomoći: Ministarstvu trgovine, Carini, tržišnoj inspekciji... Kada su nam u Carini rekli da ne mogu da spreče takav uvoz jer nije reč o falsifikovanoj robi, i da jedino u slučaju nepoštovanja žiga i prava intelektualne svojine možemo da tražimo zaštitu, molili smo ih da makar dobijemo podatke o poreklu robe. Dovoljno bi nam bilo da Carina obelodani podatke od koga je roba uvezena kako bismo se obratili proizvođaču koji bi to mogao da zaustavi. Kada nam je rečeno da takve podatke nemaju pravo da nam daju, obratili smo se Ministarstvu i inspekciji, odeljenju za nelojalnu konkurenciju, ali smo dobili odgovor da se paralelni uvoz po zakonu ne smatra prekršajem i da ne mogu da nam pomognu – kaže za Market Biljana Stojković, izvršni direktor Sterlinga.
Do paralelnog uvoza može doći na dva načina, i to kada neki generalni zastupnik i distributer određenu količinu robe koju je „povukao“ za prodaju na svojoj teritoriji proda nekoj firmi sa drugog tržišta na kome već postoji generalni distributer. Na taj način remeti se to drugo tržište, čime tamošnji generalni distributer dobija nelojalnu konkurenciju. Drugi način narušavanja ekskluzivnog zastupništva na određenoj teritoriji jeste kada veletrgovci na teritoriji gde se nalazi sam proizvođač organizuju velike promotivne akcije sa znatno sniženim cenama, pa različite firme tu robu nabavljaju povoljno i plasiraju je na matičnim tržištima mimo postojećih generalnih zastupnika. Ovaj drugi način je, kaže Biljana Stojković, „manje opasan jer je reč o manjim količinama. To takođe remeti tržište, ali ne u meri u kojoj se to čini kada se roba nabavlja od generalnih zastupnika sa drugih tržišta“.
Inače, generalno zastupništvo je pravo zastupanja određenog proizvođača za definisanu teritoriju, pri čemu kompanija koja preuzima na sebe tu obavezu to reguliše ugovorom sa proizvođačem ili ustupaocem usluga. Sa proizvođačem se ugovore strategija za nastup na određenom tržištu, način plasiranja robe, količina robe koja se uzima, kanali distribucije, prisutnost na tržištu... Prema tom sporazumu, ni proizvođač ni treća strana ne mogu da plasiraju predmetnu robu na određeno tržište bez saglasnosti generalnog distributera jer se na taj način on štiti od nelojalne konkurencije i obezbeđuje mu se povrat sredstava koja je uložio u pozicioniranje i snabdevanje tog tržišta.
Da bi se ovo osiguralo, važno je, kako je nedavno na jednoj ekonomskoj konferenciji rekao Nikola Mandić, direktor Direct Groupa, da generalni distributeri budu posmatrani odvojeno od trgovaca robom široke potrošnje i da svaka ovakva kompanija bude posmatrana kao povezani entitet nekog principala, a ne kao jedinstvena firma. Ekskluzivni distributeri obezbeđuju jednake uslove za sve trgovce na tržištu jer su marže u nadležnosti principala, čime se svima garantuju podjednaki uslovi za rad, zbog čega bi država trebalo da preduzme sve što može da takve kompanije zaštiti.
– Oko 90 odsto distributera koji nama kao maloprodavcima nude robu jesu ekskluzivni prodavci na tržištu Srbije. Oni imaju isključivo pravo uvoza tog brenda i svoju mrežu poddistributera u zemlji. Neke brendove nudi i po četiri-pet uvoznika, što je mnogo lošije nego da imate jednog, jer nam je teže da radimo. Ipak, na našem tržištu strani principali najčešće uzimaju jednog distributera i sa njim pokrivaju celo tržište. Dešava se da se kroz paralelan uvoz roba nađe u ponudi, ali Maxi izbegava da kupuje takvu robu ne zato što sumnjamo u njen kvalitet već zato što ne želimo da remetimo saradnju sa dobavljačima sa kojima imamo dugoročne ugovore. Kada se pojavi ponuda iz paralelnog uvoza, mi to najavljujemo svojim ekskluzivnim distributerima. Tu je, zapravo, reč o prelivanju robe sa tržišta na tržište, u slučaju da se na nekom pojavi mogućnost uvoza uz nižu carinu i jednostavniju proceduru. Važno je da se sa inoprincipalima dogovorimo da po jedan distributer drži svako tržište i da se dogovara nivo cena za različita tržišta kako ne bi dolazilo do prelivanja robe – objašnjava za Market Dragan Filipović, direktor Delta maloprodaje.
Slično stanovište Kompanija Delta ima i kao ekskluzivni distributer koji preko svoje firme Delta DMD na srpsko tržište distribuira veliki broj stranih proizvoda.
– Delta DMD je zastupnik desetak velikih kompanija. Svaki put kada utvrdimo da se pojavila roba sa drugih tržišta, što je ipak retko, Delta DMD preko bar-kodova utvrđuje odakle ona dolazi i kome je namenjena. Nakon toga pišemo inoprincipalima i pokušavamo da zatvorimo te kanale. Kontaktiramo i sa distributerima sa tih tržišta kako bismo saznali zašto je ta roba dospela na naše tržište, u čemu Delta ima podršku inoprincipala. Nikome se ne isplati da pravi dugogodišnje ugovore sa inoprincipalima a da se ovde pojavljuje roba sa drugih tržišta. Inače, inoprincipal je taj koji mora da zaštiti distributera – objašnjava direktor Filipović.
Proizvođač određene robe na svakom tržištu ima određeni cilj prodaje koji želi da dostigne. Kada neki generalni zastupnik uradi procenu tržišta i povuče određenu količinu robe i to za godinu dana proda, on srazmerno tome dobija i određene popuste i bonuse od proizvođača. Neki generalni distributeri to ne uspeju ili svesno nabavljaju veće količine robe, pa ih prodaju firmama sa trećih tržišta. Na taj način stvaraju probleme ne samo generalnim distributerima na drugim područjima već i proizvođaču robe jer on više ne može da prati niti ima pouzdane podatke o prodaji na određenim tržištima.
– Proizvodi koje uvoze generalni distributeri opterećeni su troškovima marketinga, lagerovanja, distribucije, kursnih razlika, bankarskih garancija... što se sve iskazuje u krajnoj ceni za potrošača. U cenu proizvoda koji uđu na tržište preko neovlašćenih distributera nije ukalkulisano ništa od tih troškova. Pošto u zemlju ulaze s istim ili neznatno manjim nabavnim cenama, u mnogo su boljem tržišnom položaju od generalnih zastupnika jer im se roba kao jeftinija brže prodaje ili ostvaruju izuzetne profite ako znatnije ne spuste cene. Osim što stvaraju nelojalnu konkurenciju, takvi snabdevači nisu u stanju da potrošačima pruže istu vrstu usluge jer obično uvoze manje količine robe zbog čega ne garantuju stabilno snabdevanje i gotovo nikada nemaju kompletan asortiman kakav nudi generalni zastupnik. Nepovoljno za potrošače jeste i to što se na ovaj način na tržište uvozi roba pred istekom roka važenja, pa čak i ona kojoj je on prošao – kaže Biljana Stojković.
Kako se paralelni uvoz ne smatra prekršajem, generalni distributer nema ni mogućnost da tuži kompaniju koja se time bavi i traži naknadu štete.
– Pravnici kojima smo se obratili za pomoć, što su nam potvrdili i na Carini, kažu da jedino možemo da tražimo da se za svaki kontingent robe koja se uvozi u Srbiju utvrđuje da li je falsifikovana. Taj postupak traje dva-tri dana, ali kako u takvim slučajevima nije reč o falsifikatima, ništa se ne postiže osim što će se ta roba naći na policama nekoliko dana kasnije – kaže Stojkovićeva.
Inače, fabrika Denim Sterlingu je izašla u susret tako što su napravljene posebne šifre proizvoda za različita tržišta, redizajnirana neka pakovanja i smanjene promocije u Italiji, i to zbog toga da se roba ne bi nabavljala mimo generalnih zastupnika.
– Država je dužna, i to i čini, da zaštiti tržište od uvoza falsifikovane robe. A svaki generalni distributer koji se nađe u takvoj situaciji, zajedno sa proizvođačem, po serijskom broju veoma lako može da utvrdi s kog tržišta potiče određeni artikal i tako spreči njegov dalji uvoz na teritoriju koju pokriva – kaže Dejan Gligorević iz Ministarstva trgovine i usluga.
Uvoz sa paralelnih tržišta, dodaje direktor Filipović, samo je korišćenje mogućnosti da neko kome odgovara drugačiji odnos cena nastoji da svoju robu proda na drugom tržištu.
– Tu je reč o zvaničnom uvozu, sa uslugom špeditera i plaćenom carinom, pa kada se ta roba pojavi na policama sa nižom cenom, kako nije napravljen nikakav prekršaj, država i ne može da se meša. Zato je ovaj problem u domenu odnosa uvoznika i inoprincipala na svim tržištima – objašnjava direktor Filipović.
Šta kaže zakon?
Sporazum o isključivoj distribuciji jeste vertikalni sporazum (sporazum između kompanija koje ne posluju na istom nivou proizvodnje, odnosno distribucije) kojim se jedna strana sporazuma (proizvođač ili dobavljač) obavezuje prema drugoj strani (kupcu/distributeru) da će robu koja je predmet sporazuma dostavljati isključivo toj drugoj strani za dalju prodaju na određenom području.
Iako su prema Zakonu o zaštiti konkurencije Srbije (Službeni glasnik RS br. 79/05), „zabranjeni naročito oni sporazumi kojima se: ii) ograničava ili kontroliše proizvodnja, tržište, tehnički razvoj ili investicije; iii) dele tržišta ili izvori nabavke; iv) primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu i time pojedini učesnici dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente“, postoji mogućnost izuzeća od primene tih odredaba. Izuzeća su moguća pod uslovom da se tim sporazumima ne nameću ograničenja koja nisu neophodna za postizanje navedenih ciljeva, odnosno kompanijama se ne sme omogućiti isključivanje znatnog dela konkurencije s tržišta, za robu i/ili usluge koje su predmet sporazuma. Ipak, postoje ograničenja koja vertikalni sporazumi ne smeju da sadrže (teška ograničenja tržišnog nadmetanja), kao i izuzeća od tog ograničenja. Reč je o ograničenjima koja znatno ne ometaju tržišno nadmetanje i koja nisu zabranjena, pa stranke sporazuma o ekskluzivnoj distribuciji mogu slobodno da ih ugovaraju.
Ugovaranje zabrane i pasivne prodaje u ovom slučaju nije dopušteno i smatralo bi se teškim ograničenjem tržišnog nadmetanja jer bi se na taj način mogla stvoriti apsolutna teritorijalna zaštita pojedinih distributera. Apsolutna teritorijalna zaštita takvom distributeru može da obezbedi monopolistički položaj na tržištu, određivanje visokih cena iznad kompetitivne cene i ostvarivanje ekstraprofita.
Komisija za zaštitu konkurencije Srbije može, na zahtev učesnika u sporazumu, da odobri izuzeće pojedinog sporazuma ili dela tog sporazuma od zabrane ako to doprinosi unapređenju proizvodnje ili distribucije, odnosno podsticanju tehničkog ili ekonomskog razvoja, a potrošačima obezbeđuje pravičan deo koristi, i koji sadrži samo ograničenja neophodna za postizanje navedenih ciljeva, a ne isključuje konkurenciju u bitnom delu predmetne robe ili usluga. Izuzeće traje najviše pet godina, a može se produžiti na još pet godina novim rešenjem Komisije.
Generalni distributeri ipak mogu podneti zahtev Komisiji za zaštitu konkurencije da dozvoli primenu tih sporazuma ako je Vlada odredila uslove za izuzeće od zabrane po vrstama sporazuma. U to spadaju vertikalni sporazumi, a naročito oni o ekskluzivnoj prodaji ili nabavci, ekskluzivnoj distribuciji, ekskluzivnoj dodeli klijenata, selektivnoj distribuciji, distributivnoj ili uslužnoj franšizi, koji podležu zabrani pošto sadrže odredbe o ekskluzivnoj distribuciji ili nabavci, ekskluzivnom zastupanju kojim zastupnik preuzima trgovački rizik, ograničenju prodaje krajnjim korisnicima od strane trgovca na veliko, transferu tehnologije. Ti sporazumi mogu biti odobreni ako nisu zaključeni na period duži od pet godina i ako ostvaruju dejstvo na celoj teritoriji Republike Srbije.
Evropska praksa
Sudovi zemalja članica EU takođe se susreću s navedenom problematikom, odnosno sa sukobom u primeni nacionalnih propisa o zaštiti žiga i primeni propisa o zaštiti tržišnog nadmetanja u pojedinim zemljama članicama EU.
Danas već postoji bogata sudska praksa Evropskog suda pravde koja je nastala uglavnom zbog zahteva nacionalnih sudova zemalja članica koji su, u konkretnim postupcima koje su vodili i za čije su rešavanje isključivo bili nadležni, tražili od rečenog suda rešavanje prethodnog pitanja o tome da li zaštita intelektualnog prava vlasništva u konkretnom vertikalnom sporazumu značajno utiče na trgovinu između zemalja članica EU. Evropski sud pravde u rešavanju ovakvih pitanja po pravilu daje prednost primeni propisa o zaštiti tržišnog nadmetanja, jer smatra da zaštita žiga u jednoj državi članici, u skladu s nacionalnim propisima te države članice, ne može biti sredstvo kojim se ograničava ili isključuje paralelni uvoz istih proizvoda iz drugih zemalja članica EU. Takvo stajalište Evropski sud pravde naročito zauzima u slučajevima ako su cene proizvoda zaštićenih žigom u pojedinoj državi članici EU znatno veće od cena istih proizvoda u nekoj drugoj državi članici EU. Na taj način primena nacionalnih propisa o zaštiti žiga potrošače te zemlje članice EU stavlja u nepovoljniji položaj od potrošača u ostalim zemljama.
U članu 28 Ugovora o osnivanju Evropske zajednice određuje se da su količinska ograničenja vezana za uvoz i sve mere s jednakim učinkom zabranjeni između država članica.
Članom 30 Ugovora određuje se da odredba člana 28 ne isključuje zabrane ili ograničenja uvoza, izvoza ili provoza robe koja su opravdana sa stanovišta javnog morala, javnog poretka ili javne sigurnosti… ili zaštite industrijskog i trgovačkog vlasništva. Ipak, te zabrane ili ta ograničenja ne smeju predstavljati sredstvo samovoljnog diskriminisanja ili prikrivenog ograničavanja trgovinske razmene između država članica.
Iz bogate sudske prakse Evropskog suda pravde proizlazi da kod vertikalnih sporazuma zaštita žiga na osnovu nacionalnih propisa pojedine države članice EU ne može biti sredstvo samovoljnog diskriminisanja ili prikrivenog ograničavanja trgovinske razmene između država članica EU. To posebno znači da se nacionalni propisi ograničavaju ili isključuju paralelni uvoz proizvoda iz drugih zemalja članica EU.
