Velika očekivanja, još veće prepreke

Svaki poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih obavezan je da na taj broj zaposli i jednu osobu s invaliditetom. Poslodavci s većim brojem zaposlenih, na svakih 50 radnika treba da zaposle po još jednu osobu s invaliditetom

Poslodavci u Srbiji koji zapošljavaju više od 20 radnika, imaju obavezu da zapošljavaju i osobe s invaliditetom. Ta obaveza propisana je odredbama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, čija je zvanična primena počela 24. maja ove godine.

Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom usvojen je 23. maja 2009. godine, s tim što je poslodavcima ostavljen rok od godinu dana da zaposle određen broj osoba s invaliditetom ili da utvrde da imaju odgovarajući broj zaposlenih s invaliditetom.

Odredbe tog zakona propisuju takozvani kvotni sistem po kome je svaki poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih obavezan da na taj broj zaposli i jednu osobu s invaliditetom. Poslodavci s većim brojem zaposlenih, na svakih 50 radnika treba da zaposle po još jednu osobu s invaliditetom. Inače, kvotni sistem postoji u Poljskoj i drugim zapadnoevropskim zemljama, gde se pokazao kao dobar, zbog čega je i Srbija preuzela taj „recept“.

Poslodavci koji ne mogu da pronađu osobu s invaliditetom s odgovarajućim sposobnostima za neko radno mesto ili trenutno nemaju potrebu za zapošljavanjem novih kadrova, prema ovom zakonu, mogu da učestvuju u finansiranju zarada osoba s invaliditetom zaposlenih u Preduzeću za profesionalnu orijentaciju i zapošljavanje osoba s invaliditetom, ili da potpišu ugovor o nabavci proizvoda od određenih preduzeća koja zapošljavaju osobe s invaliditetom.

Kupovina u vrednosti od 20 prosečnih plata u privredi Srbije oslobađa poslodavca obaveze zapošljavanja jedne osobe s invaliditetom u narednih 12 meseci. Ugovori za nabavku robe mogu se potpisivati u veleprodajama.

One poslodavce koji ne žele ili ne mogu da ispoštuju nijednu od pomenutih solucija čeka kazna u vidu plaćanja takozvanih penala, i to u visini trostrukog iznosa minimalne republičke zarade za svaku osobu s invaliditetom koju nisu zaposlili. Ta sredstva uplaćuju se u Republički fond za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanja osoba s invaliditetom, a za kontrolu izvršenja te obaveze nadležna je Poreska uprava.

Poslodavac koji postupi u skladu sa zakonom i zaposli osobu s invaliditetom uz obezbeđivanje posebnih uslova za rad, može da ostvari pravo na naknadu troškova za prilagođavanje radnog mesta, a u slučaju da zaposli osobu s invaliditetom bez radnog iskustva, imaće pravo na subvenciju zarade tokom 12 meseci. Što se tiče novoosnovanih preduzeća, ona nemaju obavezu da u periodu od dve godine od dana osnivanja zapošljavaju osobe s invaliditetom.

Inače, cilj ovog zakona jeste unapređenje kvalifikacija osoba s invaliditetom kako bi mogle da odgovore na potrebe tržišta rada i omogućavanje zapošljavanja u skladu s njihovim radnim sposobnostima. Procenjuje se da u Srbiji živi oko 700.000 osoba s invaliditetom, od kojih oko 80 odsto nije zaposleno. Očekuje se da će u prvoj godini primene ovog zakona do posla doći između 7.000 i 9.000 osoba s hendikepom.

Međutim, pitanje je koliko su ta očekivanja realna. Naime, da bi osobe s invaliditetom mogle da počnu da rade, potrebno im je obezbediti uslove za rad, odnosno omogućiti im pristup poslu i prilagoditi sadržaj i način obavljanja posla. Tu su i svakodnevne prepreke uključivanja osoba s invaliditetom u normalan društveni život: od javnog prevoza, javnih zgrada, pešačkih zona, puteva, koji im nisu prilagođeni, do niza predrasuda kojima su često skloni i sami poslodavci ili drugi zaposleni, što može da predstavlja dodatnu psihološku prepreku njihovom zapošljavanju.

Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da se osim sa različitim predrasudama, arhitektonskim barijerama i problemima u komunikaciji, invalidi suočavaju i s problemom nedovoljnog obrazovanja. To, naravno, predstavlja prepreku i za poslodavce koji bi mogli da im ponude posao. Naime, podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da fakultetsku diplomu u Srbiji ima svega jedan odsto od 22.000 evidentiranih osoba s invaliditetom, kao i da se one najčešće školuju za zastarela zanimanja.

– Prema nekim statistikama, više od 80 odsto osoba s invaliditetom u Srbiji nije radno angažovano. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji osoba s invaliditetom jeste krupan iskorak, ali će proći dosta vremena dok u potpunosti ne zaživi. Iako većina ima želju da radi, najveći problem leži u obrazovnom sistemu, jer je statistika poražavajuća kad su u pitanju visokoobrazovane osobe s invaliditetom.

Samim tim, one ne mogu u potpunosti da odgovore potrebama tržišta rada. Zato je bitno da se novac od penala kanališe na pravi način, pre svega u edukaciju osoba s invaliditetom – kaže za Market Zorica Lazarević, novinarka specijalizovana za izveštavanje o osobama s invaliditetom.

Zamenica zaštitnika građana Zorica Mršević nedavno je ukazala na to da do posla najlakše dolaze osobe s invaliditetom koje su školovane, s tim što su u nešto povoljnijem položaju slabovide osobe, jer one mogu da postižu vrhunska intelektualna dostignuća, zbog čega u većem procentu nego osobe s drugim oblicima invaliditeta završavaju školu.

– Međutim, poslodavci bi priliku za zapošljavanje trebalo da daju i osobama s drugim vrstama invaliditeta, onima koje imaju problem sa sluhom, mentalne probleme ili fizičke nedostatke – istakla je Mrševićeva.

Predstavnici različitih udruženja osoba s invaliditetom, međutim, smatraju da novi zakon neće mnogo doprineti zapošljavanju invalida, jer oni nisu dovoljno obučeni. Ali će zato, kažu, zakon doprineti punjenju fonda osnovanog s ciljem da se unapredi status tih osoba, omogući planiranje njihove obuke i uključivanje u društveni sistem.

Slično mišljenje ima i Srđan Mršević iz Udruženja studenata s hendikepom, koji je rekao da Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom neće u velikoj meri doprineti njihovom zapošljavanju zato što je njihova obrazovna strukutra veoma loša.

– Škole i fakulteti nedostupni su osobama s invaliditetom, kao i literatura, a problem je i to što još postoje specijalne škole. Zbog toga osobe s invaliditetom uglavnom imaju samo osnovnu školu, malo njih je sa srednjom, dok je broj visokoobrazovanih zanemarljiv.

Poslodavci će, ukoliko na tržištu rada nema adekvatno obrazovanih osoba s invaliditetom, radije plaćati penale – rekao je Mršević, ukazavši da i sami invalidi neretko vagaju između plata koje mogu da zarade i benificija koje gube kada se zaposle.

To je potvrdila i direktorka za pravne poslove i socijalni dijalog Unije poslodavaca Srbije Nataša Zavođa, koja je ocenila da invalidi često nisu raspoloženi za aktivno traženje posla, jer bi zasnivanjem radnog odnosa izgubili neka prava iz oblasti socijalne zaštite.

– Svaki oblik invaliditeta zahteva specifično prilagođavanje radnog mesta, kao što je otklanjanje fizičkih barijera, obezbeđenje prilaza do posla i organizovanje prevoza, što poslodavce znatno košta. Do sada su multinacionalne kompanije koje posluju u Srbiji pokazale visok stepen društvene odgovornosti i dale šansu osobama s invaliditetom da se zaposle, a dobar primer za to su Mc Donald’s i Delta holding – kazala je Zavođa.

Poslodavce najviše opterećuju podzakonski akti kojima se insistira na formalnostima u dokazivanju da su spremni za zapošljavanje osoba s invaliditetom.

Zakon daje nekoliko alternativnih mogućnosti za ispunjavanje obaveza prema invalidima, pa poslodavac, umesto da zaposli osobu s invaliditetom, može da uplati polovinu prosečne zarade državi i na taj način ispuni svoje obaveze – rekla je Zavođa i dodala da poslodavci, posebno veliki sistemi, nisu oduševljeni zakonom jer su svesni da će ih ispunjenje propisanih obaveza prilično koštati.

Tekst: Marija Škrbić